четвртак, 8. новембар 2018.

ТУЖНА СЛИКА БЕОГРАДСКЕ МЛАДОСТИ

Шта бисте ви урадили у оваквој ситуацији у градском превозу?

Опростите што не могу да вам појасним у једној реченици. Прочитајте, па заузмите неки став. Просто, не можемо да нас се ништа не тиче.

субота, 20. октобар 2018.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ - О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ?

Народно позориште у Београду. Побунили се глумци. Ако, вала, и било је време. Смем ли ја, као једна баба, доктор наука, да седнем у галерију Народног позоришта сa дедама из Мапет шоуа, и да кажем шта је ту видим?

Народно позориште у Београду... Из зграде нешто руууди. Политичко или право свитање?

Смем? О, хвала.

Аииии... Срамота!

Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа. 

Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо: 

субота, 13. октобар 2018.

А МИ СМО ВЕВЕРИЦЕ...

Ишла сам у Прокупље на промоцију књиге о Гвозденом пуку. Хтела сам да видим пријатеље из детињства које од онда нисам видела, а које сам волела као да сам сваког од ових дана била са њима. Посебно сам волела једно место на реци Топлици. Топлица ми је, у мојој шестој години, била до стомака, па нисам могла да се удавим чак и да сам настојала. На обали су биле врбе и брезе које су се горе састајале и чиниле зелени тунил, који се огледао у води, као да је огледало. Обала је била висока пола метра. Била је издубљена испод површине и у тим удубљењима скривали су се ракови које су деца "ловила". После "лова",  сви заједно смо трчали кроз жито до куће, на којој се сушио дуван у венцима. Свака кућа је била тапацирана дуваном, па је свака прво била "зејтинли" боје, а после би постајала бордо од непрекидних венаца паприке, с домаћим акцентом. То сам сад ишла да видим. Уместо тога, видела сам...

Овако некако... Али лепше. Не, не... Лепше је било. Зелено

субота, 25. август 2018.

JUST OUT

Пре неки дан читам како је на Златибору затворен  неки "Војни камп за омладину". Како је написано у новинама, испаде да су се, малтене, деца обучавала за некакве нападе 😃. Тако нам је објашњено. Немушто и нејасно. Прво сам се запрепастила, па сам се заитересовала и на крају сам се искидала од смеха. Била сам, као млада, у извиђачима. То се каже, "била сам планинка". Оно што смо ми учили у извиђачком одреду, било је десет пута озбиљније и строже него све ово што се писало о кампу на Златибору. То смо радили кад смо били скроз мали, док смо још били пионирчићи То је једно. А друго је било касније: сви смо имали предвојничку обуку по школама, факултетима, предузећима и месним заједницама. У средњој школи је било обуке у гађању из пушака. И то је било обавезно. На факултетима си имао две године испит из предвојничке обуке. Тако се звао предмет, пред-војничка обука! А момци после ишли у војску. Сад, одједном, полиција упада у "војни" камп дан пре његовог затварања, затвара га и оставља децу нигде и без превоза. Што то? Да деца не узнемире НАТО? Него - кога? Шта ту није било у реду?

Скаути из 1909

 

четвртак, 2. август 2018.

ОВО БИ МОРАЛО ДА СЕ ЗНА!

"Мора да се зна?!", питају надобудни паметњаковићи. Одговарам: "Не, не мора ништа да се зна". Најбоље умрети слеп код очију, а дотле бити користан идиот. Шта је "користан идиот"? То је неко ко из уверења ради нешто, наивно верујући да је то права ствар, а не зна да је искоришћен од сенки на положају да ради у њихову корист, а против себе. Шта је "права ствар", то се брише српском народу до те мере да живот, достојанство, морал, стид, здравље нису више никакве вредности. За кога је то тако? Чини се - за све. Осврните се око себе, па ћете видети колико је немира. Никад нисмо имали оволико незнање на тако високом пиједесталу. Зашто је то тако? 

Да ли је и ово заштићено код UNESCO?

понедељак, 9. јул 2018.

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ



Људи чешће ћуте из страха, него из пристојности. Као да су овце, Боже ме прости. Знате да су овце најплашљивије животиње? Зашто? Зато што су кратковиде. Стварно, стварно. "Овца кад му види очи, ни да бекне, ни да скочи. Овца не сме да се брани. Вук се њеним страхом храаа-аниии!" Ма, јок, не види овца очи вуку. Она се препадне на саму помисао да је у његовој власти. А није. Јер наш пастир није вук, него Бог. Такви смо и ми. Плашимо се глади, смрти... Имамо и децу.  Зато и носимо пелене на послу. А зло се нашим страхом храни. И мисли да ће још дуго, дуго, у векове векова, сваког месеца имати хиљаде и хиљаде евара од наших суза. И мисли да ћемо сви носити пелене и доле и горе, и да ћемо сви ћутати јер ће нас плашити сопственом бездушношћу. Зезнули се. Више нико не ћути 😀. Прорадиле рупе. Рупе у земљи у које су сахрањиване тајне.
Је л` ово из бајке "Ко се боји вука још, три за грош, три за грош..."?
Није, само опуштено. Лаганица.

петак, 6. јул 2018.

"ИГРАМ ЗА ПРАВДУ"

"Играм за правду" је слоган деце, младих и старијих фолклораца, који не дају да се КУД "Бранко Цветковић" избаци на улицу после 73 године рада. За петак 6. јул у 19 часова био је заказан скуп подршке, на улици, испред просторија овог КУД-а. Написах у тексту "Полако се пуни" нешто о лудијању које разара све што је икада у овом граду и овој земљи вредело. Али... 
 
Питање за чуваре традиције: одакле је ова ношња?

Инатити се с младим људима је потпуно непромишљено. Младост има наду, ентузијазам и снагу. А има и родитеље који ће увек стати уз своју децу. Победиће. Међутим, они који протестују, требало би нешто да знају, да схвате, прихвате и крену од почетка. Ово што је данашњи фолклор - није српска традиција!

 Не виде се слике. Мркли је мрак

среда, 4. јул 2018.

ПОЛАКО СЕ ПУНИ...

Јесте ли приметили да се не раздањује? Црни облаци преко дана, ноћ - ноћу. Помрачина увећава страх. Болан чека зору. Намножиле се утваре, мисле да су живе, па лапају на све стране, руше све пред собом, мисле да никад неће сванути. Сиоромаштво постаје илустрација насиља... Зебња - природно стање.

 

Имам утисак да сам близу краја... Не баш свог личног, а и тог, него свог друштвеног и државног живота... У чему видим крај? У експлозији ентропије. Шта је увек уводило ред у мој живот? Закон. Природни закон, државни закон и духовни закон. Ово последње највише. Наша домаћа васпитања су само остаци нашег духовног хришћанског васпитања, стрељаног у комунизму. Неки смо преживели. Сад жањемо. И кусамо. А чаша се полако пуни... Пуни... Пуни... И пуни. Чиме?

понедељак, 25. јун 2018.

СРПСКО АУТОКАСАПЉЕЊЕ

Когод чита овај блог зна да ово пише једна баба. У седмој деценији, да. И свашта зна, јер су је године училе шамарима и загрљајима, па и да није хтела, морала је да памти. Дакле, свашта зна... Па и о спорту. Али баба није селекторка. Не. То је непристојно бити уместо званично изабраног, ма какав да је. Просто је то ствар отмене пристојности. Али.... Баба зна само оно што види. А види и оно што не треба да види. И, нормално, не види оно што треба да види, да удене конац у иглу, на пример. А појаве види као да јој је искључен тон. Гледа. Просто само гледа. И онда ту слику провуче кроз свој старачки, искуством обликован, мисаони апарат. па, кад то обави, стане испред телевизора и све у лице каже немачком судији Феликсу Бриху, који је судио на уталмици Србија - Швајцарска.

Хер Бриху, јесте Ви доктор права, али не знате да је Патријарх Павле рекао
 да је морал изнад закона и зато, мислим, грешите. А и не знате песму "Није мала, није мала...", а ми сви знамо.

недеља, 10. јун 2018.

`АЈМО! РУКЕ ГОРЕ!

Децу више не васпитава школа. Школи је забрањено да буде васпитна установа. То не дозвољава НСП ("Нови" светски поредак). А ми се на то уништење родитељског капитала примамо к`о муве на лепак...  Ја јесам стара, али нисам застарела. Фарбам се у платинасто са понеким љубичастим праменом. Кад се то први пут опере, постаје боја меда с црвенкастим. Па нисам луда да идем лила на штрафте кроз град... Шта ће Бог да ми каже на ту моју инфантилију у седмој деценији - немам појма. Молим Га да се пре смрти уозбиљим. Дакле јесам за новине, за радосно, за лепршаво. Али не за блесаво. Блесаво је глупо.

Јесам модерна баба, али нисам ово
Зашто једна баба хоће да прича о моди? Зато што је стара и научила је да прави разлику између моде и глупости, између моде и "сељаније", између моде и сатанизма. Баба зна шта је грациозност младе девојке. Зна шта је елеганција. Таква је. Таква је баба. Баба која повраћа на кич. А пошто није дамски повраћати јавно, она то изнутра, с дубоким уздахом... А сад ми је непрекидно мука. Од блесавости девојачке. Од њихове неупућености у финоћу. Па ко ће њих да узме једног дана?! Хоће ли им родитељи купити и мужеве...? Има таквих зетова на тржишту... У татином партијском подмлатку посебно. 

Шта ми се згадило? Ма ништа сад... То ми се десило одавно. Сад ми се само тај хроничан бол претворио у акутни због матурских прослава. То је постала једна скупа џиберија, да се, оно мало нормалних ("нормалних" условно речено) пита зашто родитељи то дозвољавају. Шта? Па, ево шта ми испричаше како то изгледа.

петак, 18. мај 2018.

АНЂЕЛИ ЗОВУ...

За Спасовдан нисам била у Београду. Била сам у литији на једном другом месту. Али не бих ишла  на београдску и да сам била ту. Волим Бога и Он то зна. Знате и ви који читате мој блог... Не бих ишла на ову београдску литију зато што ме боле ноге, а стаза је дуга и лицемерна... Зашто лицемерна? Зато што оне у првим редовима, који су је предводили - није брига за мене. Уопште. Ич! А да ли ћу сутра да идем на Литију? Ако Бог да - обавезно! Пузећи, ако не будем могла на две, на четири могу😝. Шта је сутра... ? Какав је празник? Празник преноса моштију светог Саве. А какав је то празник? Величанствен! Биће литија. Скупиће све што је храбро и честито, све што је чуло зов анђела...

Ево га...! Чујеш...?

субота, 14. април 2018.

ШТА ЈУЧЕ НИСМО САЗНАЛИ?

Новине цео дан, на својим интернет издањима, до бесвести штампају вести о томе да је Наташу Беквалац премлатио муж. И то се гутало, гутало и гутало. Текстови су се отварали на мобилним телефонима, таблетима, лаптовима, службеним и приватним компјутерима... У земљи и у свим државама света где има иког да зна српски. А опет, нисмо најважније сазнали...

 


среда, 11. април 2018.

УМИСЛИЛИ, ШТА ЋЕШ...

Дигла се велика прашина око заједничке изградње СПЦ и државе на екстра локацији на Новом Београду.... Пре два месеца, отприлике, писало је да ће бити оркестриран напад на СПЦ. Драгослав Бокан нам је са свих гостовања поручивао да чувамо Цркву, јер је то последњи стуб на којем почива српска држава. Потпуно је у праву. Људи не знају шта је Црква. Црква је заједница крштених душа и Бога. Црква није само клир. Сви они који су крштени, било да су им душе још увек у телу, или су напустиле тело, чине, са Богом, Цркву. И сви су живи! У Христу.

 Још нисмо ни сва јаја појели, а ови Га поново распели!


Дакле, сви смо подједнако одговорни за оно што се у Цркви дешава. 

четвртак, 5. април 2018.

"НЕ СТИГЛЕ ТЕ МАТЕРИНЕ СУЗЕ"

Београдска Општина Палилула унизила празник Христовог Васкрсења до потпуног бесмисла из - незнања!

Прети ми опасност да постанем најчитанија баба-блогерка, али не због стила, увида, раздањивања, него због - Јелене Милић 😆. Два пут сам реаговала на њено појављивање у јавности и имала око 25.000 читања! То је за једну бабу и прековише. Да ми је свако дао по "евритј"... Шта бих...? Па ја бих, каква сам, то све поделила, отишла код фризера и оставила само за сахрану.  Кад смо код сахране, знате ли да се у Београду наплаћује тзв "ексхумација"? За сваког ко је икад регистрован да је ту сахрањен, наплаћује се, кажу, не знам, по сто евра. Плус сахрана! И што ти ставе рачун на сандук да си га платио, и то кошта 700 динара, кажу. Само да спусте цедуљку на мртвачки сандук! Тако је било. Да ли се променило на боље или је још горе - не знам. Мој деда је рођен у претпрошлом веку, умро у прошлом, нису мрвице остале од њега, ал`, ето, мора и за њега да се плати "ексхумација".  Ал` дође дан кад је и мртвима - доста!

 Чује се изнутра: "Ко се ово с нама спрда"

недеља, 1. април 2018.

СВЕ САМЕ ОПОМЕНЕ...

Ех, каква сам ти ја, Боже...! Njuz. net је још 3. септембра 2016. јавио следеће "Непознати починиоци однели су прексиноћ Косово из дворишта Србије док су грађани спокојно гледали ријалити програм "Фарму", а ја не верујем. Тако нисам веровала ни "Надреалистима", него сам се смејала и дивила духу Нелетове гротеске. А оно није била гротеска, него антиципација будућности. Како је свевременим називом Деана Лесковар крстила своју награђену драму "Слике жалосних догађаја"! Колико је та жена томова с овим насловом могла да испише, да је хтела и да није непоновљива...? Узех се у памет: да више не бих била неповерљива према лажљивом пастиру који узнемирава јавност повиком "Ене, вука!" кад га нема, јер на крају приче, знам, вук је дошао, рећи ћу само једно - знам, дошла мечка и на наша врата. Видим.

 Сунце моје - заклано је тамом

среда, 14. март 2018.

БИЋЕ НАМ БОЉЕ КАД МИ БУДЕМО БОЉИ

Јуче ме је једна жена подстакла да напишем текст.... Куповала сам нешто у пекари, она затражи нешто посно, продавачица јој рече да је то што је узела са попустом, јер уз то може да добије за 1 динар још и 1 јогурт. Жена се насмешила и савршено мирно и љубазно рекла. "Не, хвала". Па мислим се: "Дете моје, ако ти тражи нешто посно, што јој нудиш мрсно?", ал` помислих, ваљда је то рекла рутински... Ал` - није рутина. Продавачица се окренула (а слатка је, обична, простодушна, добра), позвала колегу и рекла: "Џабе питам, нико неће". Насмејах се. Хтедох да кажем да питају ове које не посте, зашто они да купују јогурт, ал` одћутах. Ваљда газда зна шта ради. Узех питу од хељде са броколијем и спанаћем, цмок, прсте да полижеш. И одох да чекам трамвај.

 Пост је. И скоро сви посте

Шест трамваја скренуло десно, а мени треба онај што иде право. Искупи се народ, сви причају у глас. Неко мобилним, неко између себе, бука да те Бог сачува. Али не она бука од веселе неконтролисаности. Напротив. Зебња. И непосиво незадовљство. Незадовољство превозом, школом, изборима, газдом, патикама, третманом маме у болници, ликвидношћу, васкршњом јелком од прошле године, молером, општином, Оћу да умрем од тог црнила. Чујем и да је дан лежања у мртвачници хиљаду динара. А трамваја нема, па нема. Један човек рече, више за себе: "Е, децо моја, ово се некако мора разрешити. Ово не ваља. Да сте читали посланици Патријарха Варнаве - знали бисте". Па нисам читала. Дођем кући и потражим...

понедељак, 12. фебруар 2018.

СЕСТРО МЕЛЕАГРОВА...

Ретко ми пуца филм. Смиравам душу пред одлазак. Приближило се. Живот брзо протрчи. А Бог прима само смирене. Пре тога нас прочисти патњом и болешћу... И молим се Богу да не цикнем к`о љута гуја. Чак ни љуту травку не привијем на љуту рану. Толико трпим. Да ми се не зна ни траг. Ни ко сам. Ни шта сам. Ал` дође тренутак кад просто српски кажем - ма, ДОСТА!

 

 Јелена Милић не зна како се стиже у Алеју великана

Јелена Милић, директорка центра за евроатлантске интеграције (Умал` не написах "окупације") не зна како се стиже у Алеју заслужних грађана, Алеју великана. Сестро, шта да ти кажем...? Све ти је то измешано. Тамо се стиже ако издаш или не издаш државу. Овај, што си се окомила на њега, није никог издао. Пре свега - Бога. Али ти  не гледаш ни серије, пардон, Ви не гледате ни серије, у цркву не идете, видела бих Вас некад негде, па разумем што ово не знате. Бар да гледате цртане филмове...

 

Rezultat slika za Душко дугоушко 
Сестро, ово се студира! Или се воли... Зато Вам ништа није јасно.

Никола Симић Вас асоцира на "серију одвратних ТВ серија које хуманизују Милошевићев режим"? И није никакав бард српског глумишта?! Слушајте, госпоја, заврших тај Факултет драмских уметности, магистрирах и докторирах, имам диплому за дактилографски курс и икебану и има све те дипломе да обесим на пет бандера на Теразијама, јер сте јутрос обесили целу часну и паметну Србију, па и мене. Мени те `артије не требају, ако се без њих могу посредовати "вредности" овако како сте урадили. Ако тек јутрос, и то захваљујући Вама, сазнадох да је Душко Дугоушко хуманизовао Слобу, онда ми треба све те дипломе спалити, а не бесити по Теразијама и правити културни антиперформанс, изложбу од непотребног знања у земљи Србији. Шта ће знање поред Јелене Милић?

 

Вешање на Теразијама, 1941, Музеј револуције

И шта још рекосте...? Ах, да! "Глоговац је Младића неприхватљиво хуманизовао и неприхватљиво релативизовао главне узроке и последице рата у бившој Југославији. Натезање броја за геноцид му никад нећу опростити". О ком геноциду причате? У Јасеновцу? Оних пола милиона жртава? Не, седамстотина хиљада? Је л` то неко релативизовао? Не то? Него које? Који је суд утврдио било који геноцид на овим просторима, бруко моја...?!

Ни у позорише не...? Ау!

 Није невоља што не гледате домаће серије. Досадиле и мени. Али, видим, ни у позориште...? Нешто слабо? Знали бисте како се стиже у Алеју великана, мислим... Па, не, не морате одмах на Шекспира, не инсистирам за почетак. На "Покондирену тикву", прво, али да није у режији професора Мијача... Немојте ни помислити да сам Вам дигла огледало да видите Сару или Фему. Да не да Бог иког да увредим. Него указујем на господина от Ружичича који нам се у једном тренутку обраћа са "Сестро Мелеагрова, Богом преобрашчена в ћурку", који просто високопарним језиком дозива оне који мисле да је театар - "серија". 

То за почетак. А после да вас предложимо за Нобелову награду. Паре су то.

И немојте, тако Вам Бога, више на мртве! Пробајте на полумртве. Та сам! 

Па не дам, бре, више!!!

ПС И немој да ме неко више ућуткује. "Бој се овна, бој се говна - кад ћеш живјет?!"


петак, 9. фебруар 2018.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ...


Упокојио се Небојша Глоговац... Ми нисмо знали како му је било пре ове вести, а он није знао колико га волимо. Али су нам се душе среле. У лепоти и доброти. У лепоти његовог талента и људској доброти коју је понео од куће. Нисмо га морали познавати да би смо се знали. Душа све препозна. Небојша, нећемо те изневерити, не брини. Сад ћу све да ти кажем.

 

среда, 10. јануар 2018.

ЦРКВА И ПОЛИТИКА

Нисам љубитељ данашњег "новинарства". То и није новинарство. Не служи најважнијим сегментима живота, а исцрпљује нас небитним темама. Напишу нешто, па се никад не врате на причу да виде шта је било. Пада им тираж, само тако. Ако! Чак и њихове интернет верзије не напредују. На прво место избијају сајтови за куповину и продају свега и свачега, највише половних аутомобила. Је л` то Србија?! Јесте. Је л` то права Србија. Е, није! Мућак. И нећу да ме више медији лажу. Нисмо, бре, блесави. Шта је рекао Митрополит Амфилохије Радовић? Ко је написао Апел који се њему приписује? Ја јесам грађанске оријентације, али ми је истина преча од сопствених убеђења. Зашто? Зато што могу да будем у заблуди!

недеља, 7. јануар 2018.

МОЛИТВА ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

Ја не знам јесте ли Ви светитељ, Ваша Светости, тек ће Вас прогласити ако будете били; али знам да сте у Цркви Божијој, као што смо и сви ми који смо крштени, и знам да сте живи у Христу. Знам да можете, по Божјем допуштењу, да шапнете било коме оно што је важно за спас његове душе. Па вас молим следеће:

 

понедељак, 1. јануар 2018.

`АЈДЕ, БРЕ, ЉУДИ ДА ЧЕСТИТАМО НОВУ ГОДИНУ ЈЕДНОМ ЧОВЕКУ

Ја синоћ заспала пре поноћи, хихихи. Стара, шта ћеш. А и, право да вам кажем, ако се не потрудим да се променим, онда ништа у мом животу није ново. Мени је спремност на промену, доносила  Нову годину - сваког дана.  Не познајем никога римо-католичке вере, иако им свима желим срећу, па немам кога да обрадујем искреном жељом да му буде добро. Осим једном човеку, Човеку са великим Ч. Њему желим посебно да честитам Нову годину. Тај човек се зове - Арно Гујон.

Нисам ова бака. Ја сам једна друга која му пружа руку у којој је моје срце