Имам утисак да све нас неко колективно зафркава... Да је само градски превоз! Ма...! Не смета ми што ми треба сат и по да стигнем од Новог до старог Београда, него што ми треба 46, добро сте прочитали, 46 минута да стигнем трамвајем од Железничке станице до скретања у Ресавску улицу. То је други ћошак лево. Људи, знате ли шта се све дешава у трамвају који стоји три фртаља сата у Немањиној? Ништа од оног што се до сад виђало! Завалите се и уживајте.
Бар да сам понела хеклерај...
Оговарање председника општине, не знам које, почело је још на Новом Београду. Утркивале се три жене која ће од њих више и болније да исприча колико тај председник општине виче на запослене. Неко са стране им рече: "Мора тако, ако хоћемо да имамо ред". "Тако - не!", одговори једна од њих, "Они људи који тамо раде постадоше инвалиди". "Е, сад, "инвалиди"!, не даде се опонент. И жене почеше да му објашњавају реч по реч, све редом. Ја нисам могла да верујем шта чујем с' ове моје уши! Жене нису причале оно што су чуле тамо негде, као побогуси ово ја сад. Оне су биле посматрачи нечије патње: једној је неко комшија, другој рођака, трећа је била шеф некоме ко је од ње прешао у Општину. Све информације из прве руке, рекло би се. Само што не заплаках! Помислих: "Боже, па зар смо ми већ у паклу?". На сву ту рану, неко додаде со: "А, па вама су ови најбољи". Лелееее! Одкуд се то прича на Новом Београду?! Кад заграјаше људи! Ама нису духовити - свађају се. Без везе. Мени све то некако исто. Само физички не личе...
На следећој станици улази група момака с капуљачама, групица звана "црни Арапин". Настаде мук. Нико ни реч. Сви јунаци ником поникоше и у прљав патос погледаше... Дошло ми да вичем "Ни-је све-једно", та-та-та! Али, баба сам, не иде. Изађоше момци код Аутобуске станице. Уђе старији просјак. Знам га. То му је рута. И поче "Није ми дао Тито, ни Председништво, ни Слоба", па редом, до данашњих дана. И уместо туге што су нам, свима, узели оно што смо стекли, почеше да му се смеју. Што, бре, људи?! Он није безобразан. Безобразни су они што краду, овај проси. На Железничкој станици уђоше два полицајца. Опет мук. Значи ли то да смо ми народ који само оговара, зајебава и плаши се? Мени деда био Солунац, још носим његову крвну групу... Не радим то. То се не ради. Трудим се да одржим пристојност, Христа ради.
Хвала аутору ове карикатуре, ја сам следећа на реду
На Железничкој станици, кад су се поново отворила врата, уђоше неки путници са торбама. Питају да ли могу овим превозом да стигну до Црвеног крста. И пуче народ од смеха, тресао се и пантограф. "До Крста?! Па не ради Славија". Они људи питају шта је Славија... Туго. И почеше да им објашњавају да не иду тролејбуси, други додају да иду аутобуси, трећи кажу да зато нема довољно аутобуса на другим линијама, четврти кажу да има возила, али нема возача. Неће да раде за 30.000... А ови људи који су допутовали питају: "А кад ће овај трамвај да крене?". И опет настаде циркус и смех. Кад трамвај полази? Па ко то зна? Придошлице у главни град своје државе, гледају укочено, немају појма шта нам је. Ми - као надувани. Неконтролисани, тотално. И кренусмо три метра, па стадосмо. Мајстор отвори врата, пола народа изађе, дупло уђе. Има нас 150%. Збијени смо као некадашње сардине (сад проредили). Мислим се, мајсторе, не пуштај више, постадосмо - сједињене нације!
Ја - у трамвају. Ова обезглављена у средини - та сам
Кад, ето ти, неко лупа споља о стакло, али са леве стране нашег трамваја, с оне стране где пролази трамвај из супротног правца. Стоји човек у простору између два трамваја, где нема ни метар. Хоће само да се јави неком. Нестварна сцена. Дере се, сви га чујемо, само не момак коме овај са улице прича. Лупнем га по рамену да му кажем да извади слушалице, он - ништа. Дошло ми да оном напољу кажем: "Добро. Пренећу му". И кренусмо. Осам метара. Врата се не отварају. Прозори? Хладно, бре, напољу. Значи добро је. Бар је топло. Жамор се одвија на тему "Цео град је раскопан". Ма цела Европа, изгледа. Ваљда је тако у Европи, кад ми хоћемо тамо. Оно, ми нисмо сигурни да хоћемо, ал` тако се каже.
Некоме звони телефон. Јавља се девојка. Сви сазнајемо да је медицинска, али не знамо шта, и да ће сигурно стићи на операцију. Пошла је сат и по раније, знала је да су гужве, па ће стићи до два сата. То је рекла још четири пута. Последњи пут у два и десет. Ко треба да се оперише, нико није сазнао. Она је мирно куцкала по телефону. Благош тебе, дете моје...
Кад стигосмо до Сарајевске улице, навали са свих стране све што се креће. Мајко мила! Ко ће вештије, ко ће кога да претекне, да заобиђе. После минут - сви се изукрштали, нико да мрдне, клинч, а сви трубе. Сетих се да је глагол "нервирати се" у српском језику - неправилан. Нема треће лице множине које би требало да гласи "они се нервирају". Нема да се градска власт нервира. Све остало има: "ја се нервирам", ти, он, она, оно, ми, ви, али они - не. Нема. Мислим, нема у нашем језику, у нашим мислима, а у животу да ли има - не знам, не видим.
И сад, ко ће први да прође? Ови из Сарајевске или ми из Немањине? Не зна се. Дође полицајац, а народ се колективно удари у чело. Улубиће се народу сопствено, приватно чело. "Само то не!", повикаше. Пусти, мајсторе, сами ћемо, помислих, пренећемо трамвај на рукама тротоаром, вицкаст смо ми и сналажљив народ. Па бар да тај саобраћајац има неки апарат, неки токи воки, моторолу, мобилни, па да му јаве која улица је проходна, да ли Балканска, да ли Ресавска, па на ту страну да пусти саобраћај. Можда и има, ал` не користи. Он, изгледа, има само пиштаљку. И сад се ти снађи. Однекуд се чу друга пиштаљка и народ поче поново да се смеје. Неко се зеза, дува у пиштаљку, а народ се тресе од смеха. Сви се сетисмо својих пиштаљки. Оно што нисмо пиштаљком тражили - добили смо. А можда и јесмо то тражили, али то онда нисмо знали...
Е, ево, прошли смо Сарајевску улицу. Па шта? Већи смо! Више нас је. У колима само по један путник, возач. Неком у трамвају припаде мука. "Дајте кесу!", "Мајсторе, отвори врата!". Полетеше кесе у вис. Ми смо, изгледа, нација са кесама. Празним кесама. Мајстор отвори врата. Кесе се вратише у власничке џепове и торбе, и то у кореографисаном поретку. Подсетило ме то на слет за Титов рођендан. Исто смо тако нечим махали. Вежбали за ово.
Ра - зумем!
Кад стигосмо до Сарајевске улице, навали са свих стране све што се креће. Мајко мила! Ко ће вештије, ко ће кога да претекне, да заобиђе. После минут - сви се изукрштали, нико да мрдне, клинч, а сви трубе. Сетих се да је глагол "нервирати се" у српском језику - неправилан. Нема треће лице множине које би требало да гласи "они се нервирају". Нема да се градска власт нервира. Све остало има: "ја се нервирам", ти, он, она, оно, ми, ви, али они - не. Нема. Мислим, нема у нашем језику, у нашим мислима, а у животу да ли има - не знам, не видим.
И сад, ко ће први да прође? Ови из Сарајевске или ми из Немањине? Не зна се. Дође полицајац, а народ се колективно удари у чело. Улубиће се народу сопствено, приватно чело. "Само то не!", повикаше. Пусти, мајсторе, сами ћемо, помислих, пренећемо трамвај на рукама тротоаром, вицкаст смо ми и сналажљив народ. Па бар да тај саобраћајац има неки апарат, неки токи воки, моторолу, мобилни, па да му јаве која улица је проходна, да ли Балканска, да ли Ресавска, па на ту страну да пусти саобраћај. Можда и има, ал` не користи. Он, изгледа, има само пиштаљку. И сад се ти снађи. Однекуд се чу друга пиштаљка и народ поче поново да се смеје. Неко се зеза, дува у пиштаљку, а народ се тресе од смеха. Сви се сетисмо својих пиштаљки. Оно што нисмо пиштаљком тражили - добили смо. А можда и јесмо то тражили, али то онда нисмо знали...
Е, ево, прошли смо Сарајевску улицу. Па шта? Већи смо! Више нас је. У колима само по један путник, возач. Неком у трамвају припаде мука. "Дајте кесу!", "Мајсторе, отвори врата!". Полетеше кесе у вис. Ми смо, изгледа, нација са кесама. Празним кесама. Мајстор отвори врата. Кесе се вратише у власничке џепове и торбе, и то у кореографисаном поретку. Подсетило ме то на слет за Титов рођендан. Исто смо тако нечим махали. Вежбали за ово.
Нисам овде. Наша тачка је била после
Еј, људи, не могу више да пишем. Морам да станем. Плаче ми се, а хоћу да будем духовита. Не иде. Неко је решио да ме намерно нервира и смеје ми се иза леђа.
Мене су учили да онај ко се последњи смеје - најслађе се смеје. А ја држим оловчицу у руци и чекам да се смејем кад дође време.
Смешим се већ, молећи се Богу. Не може другачије.
