Приметила сам да сам престала да реагујем на догађаје. Можда сам отупела, не знам... Колико познајем себе, мислим да то готово и није могуће. Реагујем, наравно, жив сам човек, али сам, видим, престала да пишем. Зашто...? Па не могу стално да летим као мува с балеге на балегу. Не могу ружним сликама стално да отварам туђе очи. Више волим да будем пчелица, па по нектар са цвета на цвет. Цвећа још има, само се не примећује од опште балеге. Али, срећом, Србији има толико високо уздигнутих латица, да их видиш с Хималаја. Ма, с Неба. И то би, нормално, тутумраци да - посеку. Наши ће да секу, да буду егзекутори, али је команда пала одозго, с Марса. Њу пузавци увек дочекају радосно, као жедна земља плаху летњу кишу, не знајући да ће тако мали и ништавни, у њој нестати. Навешћу три-четири примера који никад неће бити затрти.
Прва ружа на коју ћу вам скренути пажњу, која је замирисала Небеским миомиром је проф. др Милош Ковић. Да се разумемо, није ми он миљеник због науке, његову не знам, него управо због његове љубави према својој науци - историји. Хвала Богу, стасала је једна генерација историчара која има чврстину и решеност да не прода душу за вечеру. И њих кад слушаш, запрепастиш се колико немаш појма о Србији. О себи, заправо. О својима.
Често спомињем Бога и цркву у текстовима. То значи да идем на богослужења редовно, деценијама. У једном храму на свакој литургији виђам целу породицу Милоша Ковића: прелепа жена, дама једна, обичан човек, њен супруг, и златна деца. Ковићи. Лепо. И сад на господина Ковића почела хајка на Филозофском факултету, харанга. Студенти почели да пишу петицију да спасу овог професора од прогона пузаваца. Ако знате где се потписује - јавите. Мада... Ја се за њега уопште не бојим. Има нека већа сила која га чува. Те у том смислу скоро па да је добро што је прогоњен. То значи да је прави. Замислите да га пузавци хвале. Мислим, није пријатно бити прогоњен, али је индикативно. Данашњи катализатори су управо страдалници... Но, Милош Ковић је, чини ми се, сувише велики залогај. Мада, за отвараче поглавља овде ништа није велика жртва... За Бога је и најмања жртва - највећа. За отвараче - ништа није довољно.
Следећи уман човек кога ћу споменути је академик Часлав Оцић. Он је за Снагу народа рекао да се и у САНУ гуши слобода речи. И да је он, зато што је заштитио достојанство науке и човека, истине и правде, на брзину спетљан и бачен у пензију. А пузавци ћуте. То што је он говорио мора да се одгледа. Треба свако да види како један академик тужно сведочи да је сам, од својих пара, одшатампо књигу у чак - четири примерка, јер САНУ ни толико није могла, или хтела. А књига је о економском развоју Србије!
И на крају, мејл једне докторке наука (па је л` се тако каже? Ако је Весна Пешић "социолошкиња", онда је ова Г-ђа Весна - "докторка". Ја, што нагрдисмо језик, мајко мила!). Ево мејла. Разумећете га.
"Поштоване колеге,
Хвала вам што сте ме обавестили да је продужен рок за доставу радова за поменуту међународну конференцију (о верском туризму, прим. аутора). Било би пристојније да сте ме на време обавестили да се такав скуп уопште одржава.
Нисам заинтересована за учешће, иако сам докторирала управо на тези "Верски туризам и СПЦ". Да је ико од домаћина овог скупа прочитао тај рад, знао би да су у њему пружени докази да се вера (бар православна) и туризам не могу ставити у исту раван. Туризам је настао тако што се Томас Кук одрекао свог баптизма, због којег је и почео да организује путовања, и одлучио се за паре које туризам доноси. Сам је бирао између вере и туризма, јер обоје не могу никако ићи заједно, и - изабрао. Логично, не може се служити Богу и мамону (демону).
Туристи у Сикстинској капели
Ви сте организовањем ове конференције згазили све што је наука. Српска наука. Странци могу да причају на ову тему шта год хоће. А могу и наши који се тиме баве, поздравио их Томас Кук. Све може, кад Бога нема, што би рекао Достојевски. Дакле, све може, али не код мене. Нисам препотентна, само браним своје људско, научно и хришћанско достојанство. Невероватно ми је да се овако нешто код нас организује, а посебно да сте мене позвали да учествујем. Просто не могу да престанем да се крстим...
Прочитајте бар закључак дисертације, имате је, да бисте знали у шта се упуштате.
Од Бога вам свако добро,
Др сци Весна М. Николић"
И ко зна колико још има унижења српске преостале памети. Значи ли то да је почела нова сеча кнезова? Ок. Само да знам. После тога му дође почетак буне... Или не дође? Немам ти појма.
Само ја више нећу летети од балеге до балеге. Не могу више да описујем манифестације наше пропасти. Писаћу нешто што ће вам се много више допасти, јер су нам свима потребне вера, љубав и нада. Кад напишем - ето ме.
А дотле ћу се молити за све нас: за моје, за вас, за Оцића, за Ковића, за Весну, за кумове, комшије, рођаке, колеге, пријатеље и непријатеље. То је најјаче оружје у духовном рату... Јер, ово је духовни рат. Ударило се одавно на дух народа.
PS А читам да ће да смене министра културе... Што? Што се у Стратегији залагао за ћирилицу? :)
