уторак, 06. јун 2017.

ПУЗАВЦИ ПРОТИВ ЦВЕТНИЦА

     Приметила сам да сам престала да реагујем на догађаје. Можда сам отупела, не знам... Колико познајем себе, мислим да то готово и није могуће. Реагујем, наравно, жив сам човек, али сам, видим, престала да пишем. Зашто...? Па не могу стално да летим као мува с балеге на балегу. Не могу ружним сликама стално да отварам туђе очи. Више волим да будем пчелица, па по нектар са цвета на цвет. Цвећа још има, само се не примећује од опште балеге. Али, срећом, Србији има толико високо уздигнутих латица, да их видиш с Хималаја. Ма, с Неба. И то би, нормално, тутумраци да - посеку. Наши ће да секу, да буду егзекутори, али је команда пала одозго, с Марса. Њу пузавци увек дочекају радосно, као жедна земља плаху летњу кишу, не знајући да ће тако мали и ништавни, у њој нестати. Навешћу три-четири примера који никад неће бити затрти.