ПОПОВИ-ЛОПОВИ? MA, JOK...

            Растужена вешћу да се упокојио Раша Попов, а још тужнија што нико није хтео да га прими у болницу, зато што је стар (замислите то?!? Нико није хтео да му олакша муке), присетила сам се његовог исто тако драгог сина... Рекох да сам га упознала у Аустралији, па ме је изненадило кад сам прочитала у новинама да сад живи у Москви... Објаснио ми неко да је изашао из СПЦ и прешао у руску цркву.

            Не знам да ли је то тачно, али свако ко је био у Аустралији, или у њој живи, зна да је стање у тамошњој епархији такво да ОВДЕ треба похапсити виновнике. Не може нико ни у Министарству иностраних послова, ни у Патријаршији да буде равнодушан на енормне крађе (боље отворено рећи -  криминал) који се у оквиру наших цркава у иностранству (па наравно, и у земљи, али за то је задужен МУП) дешавају. Може, али ничија свећа не гори до зоре. Какву је хорор-слику могао да гледа отац Бојан Попов, па да му припадне мука? Не знам... Али, слика је отприлике могла бити и оваква.

            А можда и оваква...? (Мало сам се ових дана обавестила. Да ме не зафркавају да сам као Коштуница).

            Године 2002. у Београд је дошао поп из Аустралије. И отишао право у државни ансамбл „Коло“ да моли да дођу у Сиднеј да концертима помогну да се „скупи новац за изградњу првог српског црквеног колеџа“. Мученик, није знао да је дошао код директорке која била у синодској Комисији СПЦ за обележавање 2000 година хришћанства :), коју је један митрополит управо тада предложио да буде у комисији СПЦ за просвету. Министарство вера јој платило да помогне у писању првог уџбеника за веронауку, али пошто је надлежни владика „све знао“, жена се, пошто му је ставила све тачке и запете где треба, повукла, те тако добисмо најгоре педагошки уџбеник на планети... Директорки би мало чудно што је нико из Патријаршије није обавестио о томе, те упита попа има ли он неки благослов. Тај „Како да не - папир" био је, наводно, позив са благославом владике аустралијског Никанора. Али није био написан са владикиним заглављем, ни потписом... Био је то допис неке цркве у Сиднеју на коме је писало да се колеџ зида са благословом епископа. Жена оде у Патријаршију да се распита. Рекоше јој да је баш тај владика овде, упокојила му се мајка, али да тренутно нема никога, упокојио се и владика Данило, па су сви отишли...

            Жена, коју је као нестраначку личност на то место поставила влада Зорана Ђинђића и која у малом прсту држи финансије и уметност, у професионалном, државном ансамблу „Коло“ нахватала је такве крађе, да је лоповима остало само да је оговарају, али се, поред ње, више није крало! Шта се крало? Све! Од ношњи, до пара од деце с којом су радили без дозволе, преко изнајмљивања сале за девизе, до крађа од плата самих играча! Нико није имао ваљано решење о запослењу. А установа је у рангу Народног позоришта и Филхармоније! Већина, заправо, и није била у сталном радном односу. Уместо да су распоређени у три групе, како је било по правилниику ПИО фонда, били су распоређени у 28 (!), са све нижим и нижим платама од оних које им припадају. Сав тај тако скупљен новац делило је њих седморо-осморо. Нaравнo дa je нова директорка запослила све те младе људе, просто зато што им је то припадало по ондашњем закону. Први пут су тада добили плате које им је држва и раније слала :).

            Бескрајно заветована Богу на поштење и благост, мирно је завела ред какав није имала ни једна институција у култури. Лопови су, наравно, почели да праве – хаос. Хтели су да оде по сваку цену. Знали су, ако овако настави – похапсиће их. Жена је радила дан и ноћ, долазила пре зоре и одлазила у поноћ. Какво је стање било, морало је тако. Довољно је рећи да се ношње нису ваљано хемијски чистиле од  кад је „Коло“ настало до њеног доласка. Ношње су биле једном годишње фунгиране. И тако једно 50 година! Цео ансамбл је могао бити шугав. Није било уземљења у купатилу за 50 играча. Ни за шта, наводно и кобојаги, није било пара. Хорор, бре, хорор, колико су крали! Има на њеном блогу све.

            Немир који је настао у ансамблу имао је своје генераторе: мужа и жену, који ништа нису радили, а имали су бенефицирани стаж! А у књиговодству се све операционализовало, наравно. Па без књиговодства - ништа. Брат те жене, која је сачињавала крими-пар, био је некад у „Колу“ играч. Непосредно пре доласка ове директорке, био је и у Управном одбору „Кола“. А постојао је и трећи члан те фамилије, трећа сестра, она је живела у Аустралији :) И наравно, две сестре и један колашки зет су хтели брата за директора „Кола“. Али, како пишу Срби из Аустралије, и поп је хтео да управља „Колом“ :). Циркус. Ми као да немамо Министарство културе.

            Елем, одоше они тамо, али уместо у нормални хотел, поп их је сместио у један мали у Кинг Кросу у Сиднеју. Био је то кварт за проституцију. Само, то није кварт као код нас. То је део града који има своје квартове: за трансвестите, хомосексуалце, за мушку и женску проституцију...  Ту долазе туристи аутобусима да разгледају робу...

Сцена из сиднејског Кинг кроса

            У хотелу, два члана оркестра пожале се директорки да имају двокреветну собу, кревет је брачни, али некако мали за њих двојицу, подгојених на свадбама, крштењима и испраћајима. Кревет је заиста био мали, као да је и био предвиђен да корисници спавају једни на другом, а не један поред другог. И по могућству да су мали као Азијати. Хране – нема. Хотел је без ресторације. А и сваки покушај да се телефонира са рецепције у Србију наплаћује се и кад се не успостави веза, тако да је једна чланица стигла до 138 долара рачуна, а да ни са ким није разговарала. Директорка се тихим тоном тако издрала, да је играчици дуг одмах био опроштен. Али хране у хотелу – нема. Ни дневница! Доносио је народ храну, и то је давао капом и шаком. А онда  је поп разместио цео ансамбл по кућама. Ко зна како је прошао Етнографски музеј са изложбом пешкира! Они су ишли после националног ансамбла.

Сцена из сиднејског Кинг кроса

            Као за инат, директорки се заглави камичак у бубрегу и она да свисне од болова. А поп јој се смеје. Пред свима. И одбија да пружи било какву помоћ. У аутобусу узме микрофон и каже: „Најстрашније што можете да видите у Аустралије је ваша директорка у купаћем костиму!“. Да, да, то говори свештеник Српске православне цркве жени коју је Црква изабрала да буде у Комисији за обележавање два миленијума хришћанства. Не ни владике, ни митрополите него изабрали баш – њу.

            Жена је обукла „минић“ и увече са ансамблом оде у дискаћ да скаче, не би ли се камичак померио. А кад се журка завршила, на улици је скакала са тротоара на коловоз док каменчић није испао... Крварила је. И добила температуру од подеротина унутрашњих ткива.

Сцена из сиднејског Кинг кроса, где је онај свештеник сместио државни ансамбл Србије

            Однах после пар дана у секси хотелу, одлучила је да врати Ансамбл назад. Али су пасоши били код попа. Када је тамо ноћ, овде је дан. Директорка је само ноћу могла да позове Патријашију. Но, трећег дана, рекох, поп је и њу сместио приватно, у кућу председника црквеног одбора. Била је под сталном присмотром домаћина, али без икакве здравствене помоћи. На једном концерту, један наш Србин јој је дао папир са утисцима, уз молбу да да медијима, посебно једној жени у „Гласу јавности“ (тада још није било оволико компјутера) и она је то послала оданде, из заточеништва, без и једне речи о свом стању.

            На крају више није могла да стоји, играчи су је придржавали да стане да се сликају испред Сиднејске опере, где им је, уз помоћ наших људи, заказала концерт за следећу годину. Но, поп је наредио да је склоне "да не поквари слику". Склонила се сама, јер са 39 температуром има се снаге само за облоге и молитву. У авиону за Београд крв јој је ишла на нос и уста... Са аеродрома је отишла да преда оставку Министру. Отишла је у болницу, где су јој пронашли и карцином, срећом у зачетку.

            Поп је долетео из Сиднеја за њом и тог дана када је оперисана, управном одбору „Кола“ је рекао да је она била тамо да краде алкохол по хотелима! :). И ту му је био крај. Сви су знали да жена не окуша алкохол. И да редовно пости све постове. Зезнуо се. Али је предложио оном брачном пару лопина, са бенефицираним радним стажом, да скупе потписе да траже од Министарства да директорка оде. И деца, коју је она запослила, потписала су петицију! Какви су то људи – немам појма. И јесу ли тиме постали саучесници у криминалу, исто појма немам. Министар, тада је министар био Лечић, није хтео да чује за њену оставку. Али ништа није ни помогао да се криминал у "Колу" укине. Што би неко памтен све ово трпео? Из Патријаршије су је звали да замоле да напише шта је тамо видела и доживела. Није то урадила. Знала је да сви све знају, али ништа нису урадили кад је требало.

            И шта је било на крају?

           Шта је било са колеџом? Ево шта о томе каже наш народ у Аустралији. Вреди прочитати. Немају наши људи тамо длаке на језику. И онда ће бити потпуно јасно зашто је син Раше Попова отишао оданде.

            А са „Колом“? „Колом“ је управљао управо брат жене из оног брачног пара, успео је да постане директор, па је радио шта је хтео! Нико га није контролисао. Плате је прогласио пословном тајном, иако су паре државне, па би све морало да је јавно. Давао је колико је коме хтео. Наравно, и узимао :) Чак је и са попом продавао по Аустралији ДВД, капе, мајице, а нигде „Колу“ и колашима ни једна пара од свега тога. Нити је то била легална работа. Делили између себе? На`ватала Буџетска инспекција да је „Коло“ то радило и у Канади, и у Јапану. Без икакве евиденције пара, наравно, па то се подразумева. Сада је то на Вишем тужилаштву, али чучи тамо годинама. Таква је процедура :).

            Тај директор, кажу, има три разреда кожарске или електричарске школе, не знам, није више (или тренутно?) у земљи. Сестра у „Колу“ последњу плату је примила преко 578.000! Може да се види на сајту директорке, ондашње. Па ко то још у култури прима?! И ово садашње Министарство културе све то зна и - ништа! Кажу, мада то не могу да верујем, директорчић-лоповчић, који је мувао са попом по Аустралијии, данас је у Управном одбору "Кола" и за то добија паре од државе! Или је био. Па то у Тунгузији нема!

            Црква је том „Колу“ уделила орден за допринос култури. Просто, у оркестру свира син тадашњег секретара Синода. Стварно!

            Шта је било са директорком? Она није устала из кревета свих ових година. Није имала никаква примања до одласка у пензију. Болест је смењивала једна другу, све теже једна од друге. Једног дана је Патријарху написала да није смео да додели ореден „Колу“, јер није извесно да је и једна игра аутентична. Али јој није одговорио. Док ју је Патријарх Павле сам звао на разговоре, овај  нема појма ни ко је то. Србији очигледно нису потребни овакви људи, чим се и Његова светост овако понаша. Она и даље иде редовно на богослужења. Није је ништа променило. Само јој је пензија испод 20.000 динара. Обећала је следеће „Мене неће зазидати у тај скадар на Бојани у Аустралији!“. Еј, бре, директор једне националне институције нема ни 20 хиљада пензију! Брука, бре!

            А криминал у цркви - Патријарх и даље никако да суспендује.

            Важно је да га не генерише :)

            Јер ћемо да пропаднемо...

ПС Каже ми другарица "Да не знам све ово, не бих  могла да поверујем".  Знам. Јесте невероватно, али је - истинито. Патријарх Павле је рекао "Кад смо са истином, онда смо директно са Богом", а ја волим да сам са Богом. Као и ови људи из Аустралије који су нам све објаснили... То треба да се прочита кад сте већ на овом блогу.