Јутрос, пре него што су новине објавиле, пријатељ ми је написао „Умро чика Раша“. Питам „Како знаш?“ Каже да су му послали поруку... Мени он није умро, јер он никад не може да умре. Зато што је он чиста љубав. То што је био образован, што је писао и глумео, оно по чему га памтимо, то није ништа према његовој благој природи. Она му је била блага од тога што је умео да воли.
 |
| Изванредан текст у "Новостима" о Раши Попову |
Пре.. Ух! Колико? Деценију и по, две? Упознала сам му сина у Аустралији. Био је свештеник у једној нашој цркви.
Потпуно ме је изненадио својим поштењем и својом искреном и потпуном преданошћу деци која су ту учила језик, ћирилицу и наша кола. Шта је ту изненађујуће...? Неко би рекао: "Па свуда у иностранству при црквама наша деца исто...". Еј, доста! Све сам то видела, ал` ово није било – то! Није ништа ишло на споља. Ништа да фасцинира друге. Ништа поповски бизнис. Овде, код Рашиног сина, било је љубави. И памети! И знања. И... То је био прави Попов. Часни син, часног оца. Ч А С Т А Н! Сестра му, Рашина кћи, дивно иконопише. Такви су ови Попови. Побожни, што мало ко зна. Али то просијава. То ми и памтимо у Раши. Ту топлину, ту благост, ту заиграност, ту искреност, ту трпељивост, тај дух...
И пошто је Раша волео Бога, Бог га познаје и узео га је к себи да му буде близу. И близу о. Дејана Дејановића. И то заједно са Патријархом нашим Павлом. Те три деке су обележиле наше животе – љубављу. То шта су они оставили иза себе, шта су стварали - нама као да није важно. Као да ништа од тога није остало... Мислим... Можда и јесте нешто. Наше сећање. Али отисак у нашем понашању је изостао.
Ми од комунизма нисмо мрднули ни милиметар. Појма немамо ни како се каже кад неко умре. „Вечна му слава“ не каже се никоме ко је православац. То се каже кад умре друг пролетер. Нарочито се не каже RIP (Rest in peace), јер тако кажу они који нису православни. Каже се „Покој му души“, што зачи „Боже, умири ту душу да се она сад не плаши“. А ми?
Па, бре, не може овде, где се с пијететом говори о истинској величини српске културе, да нас неко ужасне простаклуком овако страшно. Не иде, бре.
А има да се нагледамо и тог РИП, док не почнемо колективно да враћамо из стомака. А почело је:
Него, ми се овако нешто договорисмо. А ви се прикључите ако сте волели питомину и пристојност Раше Попова. Бар док не проћу 40 дана од упокојења госпон-Раше, да њему за љубав нико не изусти ни једну ружну реч. Бар од нас који знамо ко је био тај човек. Њему за љубав. То му дође до краја маја, отприлике, па колико ко издржи.
Јер он је жив. Његова душа ће сад обилазити сва места која је волео. И све што је волео. Гледаће и нас. И видеће какви смо. И биће му жао.
А кад 40. дана оде – он ће се ослободити нас и наших прљавих језика. Али ћемо ми остати са собом. И то без њега. Са својоим поганим говорним апаратом за уједање.
Нека је нама Бог у помоћ, а њему мир и спокојан одлазак у Божје наручје. Амин. („Амин“ значи „Нека тако буде“).
Дакле, амин. PS Сад прочитах ово у "Блицу" (субота, 22.4.2017). Говори син Раше Попова
- Tih nekoliko meseci uporno smo tražili bolnicu u kojoj bi mogao da ostane. Nijedna nije želela da ga hospitalizuje i dva puta je vraćen kao zdrav. Lično sam pozvao direktora jedne klinike, da ga zamolim da prime mog oca. Indirektno mi je rekao da za ljude tih godina nema potrebe za terapijom, jer za su društvo manje važni, makar bili i zaslužni umetnici - dodao je njen brat sveštenik Bojan Popov.
