четвртак, 27. април 2017.

НАРОД ПОБЕДИО СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ

           Даје се на знање да ће у петак, 28. априла 2017. у 7 увече на сајту "Блица" бити у целости приказан, значи, премијерно на интернету, филм "Мора да ово није све". Ја сам га гледала. Био је то мој први и једини одлазак на филмску премијеру. После тога сам одмах 03. 12. 2015. написала овај текст и он је први имао више од 1.500 читалаца. За мене, баку на умору, то је била радост. А јесмо, брате, победили :) И треба ово да одгледамо на "Блицу" да знамо да можемо опет. Увек. Ово су наше мале личне револуције, личне победе добра над злом. Ево тог текста:


            Вести! Вести! Најновије вести – „Народ победио државу“.
Који народ? Наш! Коју државу? Нашу! Па изем ти таку државу кад ми овакви никаки можемо да је победимо. Вала баш. Али нисмо победили само државу, победили смо смрт. Како? Вером! Шта прича, бре, ова? (То сам ја). Причам истину. И то кроз филмску критику. Па јесам ли писала филмску критику до сад? Нисам, па шта. Ионако то више не постоји.

            Гледала сам синоћ у Сава центру филм „Мора да ово није све“. Био је то мој први одлазак на филмску премијеру за ових мојих седам деценија. Не волим премијере, јер тад ствараоци чекају суд публике. Напето, стрепња... Што ја то да правим људима...? Али ово синоћ није било тако. Није било црвеног тепиха, смокинга, није дошла чак ни публика – дошли су Људи, обични Људи, са свом силином љубави и доброте. Тога нема ни у Холивуду, ни у Боливуду. Србија! Ср-би-ја!

            Филм је докоументарни, о једној девојчици која се на смрт разболела, и о једном момку. Одлучио човек да прода своје дресове које је имао и које је волео, како би непознатој девојчици помогао да скупи новац за лечење. Скупљала деца из разреда паре, скупили хиљаду динара, а њој је требало триста хиљада евра! Еј! Њих двоје, девојчица Нађа и тај момак Јован, ишли су у исту основну школу „Иво Андрић“, на ободу Београда, општина Раковица. „Црвена Раковица“ некад од радника, сада завијена у црно због „реформи“... Ни једна фабрика не ради“, каже се у филму, али се пика фудбал, види се у филму. Сиротиња, рекло би се, када не бисмо знали да је реч „богат“ настала од речи „Бог“.


уторак, 25. април 2017.

ПОПОВИ-ЛОПОВИ? MA, JOK...

            Растужена вешћу да се упокојио Раша Попов, а још тужнија што нико није хтео да га прими у болницу, зато што је стар (замислите то?!? Нико није хтео да му олакша муке), присетила сам се његовог исто тако драгог сина... Рекох да сам га упознала у Аустралији, па ме је изненадило кад сам прочитала у новинама да сад живи у Москви... Објаснио ми неко да је изашао из СПЦ и прешао у руску цркву.

            Не знам да ли је то тачно, али свако ко је био у Аустралији, или у њој живи, зна да је стање у тамошњој епархији такво да ОВДЕ треба похапсити виновнике. Не може нико ни у Министарству иностраних послова, ни у Патријаршији да буде равнодушан на енормне крађе (боље отворено рећи -  криминал) који се у оквиру наших цркава у иностранству (па наравно, и у земљи, али за то је задужен МУП) дешавају. Може, али ничија свећа не гори до зоре. Какву је хорор-слику могао да гледа отац Бојан Попов, па да му припадне мука? Не знам... Али, слика је отприлике могла бити и оваква.


            А можда и оваква...? (Мало сам се ових дана обавестила. Да ме не зафркавају да сам као Коштуница).


четвртак, 20. април 2017.

РАША ПОПОВ НИКАДА НЕ МОЖЕ ДА УМРЕ

         Јутрос, пре него што су новине објавиле, пријатељ ми је написао „Умро чика Раша“. Питам „Како знаш?“ Каже да су му послали поруку... Мени он није умро, јер он никад не може да умре. Зато што је он чиста љубав. То што је био образован, што је писао и глумео, оно по чему га памтимо, то није ништа према његовој благој природи. Она му је била блага од тога што је умео да воли.
Изванредан текст у "Новостима" о Раши Попову


         Пре.. Ух! Колико? Деценију и по, две? Упознала сам му сина у Аустралији. Био је свештеник у једној нашој цркви. 

субота, 08. април 2017.

ОДГОВОР ПЕНЗИОНЕРА

     Једва сам прогурала ову ноћ... Ако не буде више овог блога, то ће значити да је један пензионер мање. Један мање-више... Томе се могу само радовати они који ће, без имало скрупула,  и на мени мртвој зарађивати као што су током свих мојих пензионерских дана. Па хоћу да кажем нешто, јер би ваљало знати:


     Нису, децо, пензионери гласали за овог председника, него они који зависе од државе. Плус још нешто. Ви, млади, нисте изашли на изборе. На мом бирачком месту није изашло око 45% људи с правом гласа. Вучић је освојио око 14% гласова од укупног бирачког тела. Осталих 41% гласало је за неког другог... Еј, 14%!

     И сад у писму, које је прочитала васцела Србија, морам да читам: „Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri (ваљда се вокатив ставља међу запете?!) što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!

уторак, 04. април 2017.

ДА ЛИ НА ПРОТЕСТЕ?

         Ех, кад се сетим 5. октобра... Па, оноликих шетњи `97. Па, 9. марта... Да... А ја памтим и `68. Их, па и студентске демонстрације децембра `66 против рата у Вијетнаму. То је трајало један дан. Милиција разбила студенте коњицом, шмрковима (у децембру!) и димним бомбама. А то са шмрковима и димним бомбама није било први пут, да ја знам.

Мени се чини да је то употребљено у демонстрацијама 1961,. када се протестовало против убиства Патриса Лумумбе, првог председника Владе независног Конга. Њега су убили, (мислим, њих тројицу), представници колонијалне Белгије, стрељали их и растворили у киселини. Ми онда нисмо имали телевизор, али смо чули на радију да ће сутра бити демонстрације. А то значи да сви сутра морају да изађу на улицу, право испред белгијске амбасаде. Међутим, било је толико света да се друг Стари утроњао од толике масе, која није слушала народну милицију, да је послао на народ коњицу и први пут – водене топове. Тукли су се на Ташу само тако... А онда их растерали водом. Исто било хладно,  фебруар месец. Еј, а држава звала народ на протест! „Звала“, наредила, море:). Спонтано :)

Ја сам била рођена, али то не памтим, кад се протестовало због Трста. Сећам се, (до душе, само из прича), слогана из тог времена: „Трст је наш!“ и „Пела – џукела“ (Пела је био председник италијанске владе), али је било фазона и на рачун фамозне италијанске глумице Силване Мангано: „Друже Тито, ајмо на Милано, да је***о Силвану Мангано“. И тако смо стигли до – вечерас...

Моја генерација на протесту ?

Кад се свега овог сетим, нарочито погинулих људи у тим приликама, покој им души, а видим да опет морамо на улице – нешто ми ту не штима. Како западнемо у то да опет морамо на улице? И зашто увек неки млади? Јесу ли то само нове жртве универзалних заблуда...? Је л` то оно о чему смо читали још пре два месеца?

недеља, 02. април 2017.

БОГ ЈЕ СВАКОМ ДАО СЛОБОДУ, АЛИ ПАМЕТ...?

Ишла сам рано јутрос да гласам, да бих на време могла да стигнем на Литургију. Но, мој стомак није дозвољавао да стигнем на одредиште (Ау, што је то незгодно!)... Свратила сам у један кафић. Била сам сама. Моји су пожурили ка цркви. Волим ту и иначе да свратим, има посне кафе без кофеина. То није кафа, наравно. То је неки вештак, отров, али кобојаги здрав :). Морала сам мало да приседим. Незгодација. А можда само зебња... Убрзо су почеле да пристижу фенси маме, фенси момци, фини и скупи... Девојке с портабл кучићима, фризираним, чипованим и стерилисаним. Каква кафа, такви и кучићи - неприродни... Није им падало на памет да иду на изборе. 


Њима је било испод части да се осврну на листу. То није оно: „Сви су они исти“. То сам после чула на пијаци. Не, овима је било добро. Центар Београда је то. Један младић је рекао:
        -    Ма, који избори. То ми је смор. (Чуј, "смор"! Као да си избори сваки дан)
        -    Ја сам од свих њих за Сашу Јанковића – рекао је други - али ко ће да стоји у реду с пензосима?!

        То сам ја. Пензос који им је градио државу да им буде боље. И који се до сад зезнуо сваки пут кад је гласао, као и сви ми, уосталом. Али, док сам жива, стараћу се да се исправљам. То није моја грађанска дужност, него – хришћанска. Хришћанство и избори?