среда, 27. март 2019.

Веровали или не - ми смо још увек један народ

Видим, штрајкују у поштама. Народ је уз њих, чујем на пијаци. Па наравно, ми смо један народ. Није лако радити на шалтерима за такву мизерију од пара. Један поп дође на јутарњу службу, заврши је и оде. После подне дође само онај који је дежуран. Не можеш да на`ваташ попа у цркви, да си још толики. Добро, сад свете водицу за Васкрс. Не причам о томе. Причам како их није срамота да траже 10.000 динара за опело од оних који своје укућане често сахрањују због  глади и болести.  Упоређивање њих са медицинским сестрама и ПТТ радницима је допуштено једино као илустрација пакла неправде у којем смо се нашли. О, Боже... Баш ме је потресло... 


Читам, у дистрибутивном центру ради недопустиво и неподношљиво мали број људи. 150 радника мора да обради 31.000 пошиљака за ноћ! То му дође 2,5 минута за пошиљку, без да се иде у ВЦ или погледа лево-десно. У недељу је руководство поште довело запослене из унутрашњости да одраде посао уместо штрајкача и то под радним налогом, за чије се непоштовање добија отказ. Руководство...? Сећам се директорке Пошта Србије која је једном толико викала у Скупштини да сам помислила да ће да је изнесу. Није деловала добро. Данас читам  у новинама да живи у луксузу и да је даље директорка свих пошта у Србији...

Текст који следи написала сам пре две године. Као да сам слутила да ће довде да дође... Молим Вас, проследите га даље као подршку свима онима који се боре за живот, Не за достојанство, не за достојанствен живот, него буквално - да претекну...

11.3.2017.
Чекам данас око подне неки превоз код болнице „Свети Сава“ (добро сам, хвала Богу, Добро...? Па добро). Иде трамвај „7“ и одједном истовари путнике, промени број и трасу, и оде као „13“, скроз у другом правцу. Путници немају појма зашто.  Нема објашњења. Они што иду с воза, псујући Београд и нас, објаснише нам да „Види кол`ко их има“ штрајкују и да зато не ради превоз. Љути. Уопште их није брига што ће и они једног дана доћи на ред. Овде је често свака вашка била обашка. И шта ћу...? Помешам се с мигрантима (има их) и `ајд узбрдо. Хладно, брије ветар, у кости ти се увлачи зима, ` ал шта да радиш...? На углу са Сарајевском улицом питам полицајца: „Који су ови?“. Каже човек „Поштари“. И народ који је то чуо - почне да брани поштаре. Сад више није страшно што идемо пешке, страшно је народу што је неко дирнуо у Пошту, ма, бре - у поштаре!



И тако, ја узбрдо, а неки поштари низбрдо. Питам их: „Па, добро бре, мајка му стара, ја идем због вас пешке и не љутим се, а ви бежите са свог митинга. Је л` то лепо?“. Свако ми је нешто рекао. Свело би се на „отпуштање“, „17.000 плата за младе преко уговора“, „имају наређење да се врате на поподневну смену“, „нису одавде, а чека их аутобус“, "гладни, од јутрос су...!" Туга.


Хтела сам својевремено да конкуришем код Поште да ми да да направим документарни филм о поштанском саобраћају за 150 годишњицу српске Поште. Била сам фасцинирана поштоношом Филипом који је радио у Овчар Бањи. Он је пешке прелазио тридесетак километара дневно, обилазећи села за која је био задужен. И тако сваког свакцијатог дана - тридесет година! Тад сам га упознала. Тадашњи директор Поштанског саобраћаја мр Милан Брујић рекао ми је да Пошта има и 40 коњаника, јер никако другачије не може да се стигне до неких корисника... На конкурсу се шушкало да ће да победи Кривец. Ма нема везе. Добио је он то, могло му се. Али то што сам истражила сама, мимо музеја, остало је као неоткривена чаробна шкриња, коју кад отвориш – занемиш од лепоте. И опијена чудима из шкриње, чудима из једне струке, посматрала сам и свог кућног поштара Бранка. Кад је отишао у пензију написала сам ово. Нисам имала где да објавим. Ал` ево:

ПОШТАРУ ИМА КО ДА КАЖЕ „ХВАЛА“

"Ооо, како је понижавајуће бити пензионер у Србији! У Београду посебно. Не дају да се гаје кокошке, па јаје мораш да купиш, ако имаш за шта. Не можеш ништа ни да посејеш, сем перушун у саксији, а и то ти испадне скупље од везице на пијаци... Тешко је, заиста је тешко. Кад стигне пензија, сатима стојиш у реду испред поште, јер те страх да дигнеш паре из банкомата, не зато што се плашиш да ће неко да ти отме, него да ће и да те скрља и да ти отме... А треба ти за скајп, да чујеш дете. И да видиш унуке, које и не вреди да чујеш, јер не знају српски. А самоћа убија. Нити ко долази у госте, нити ко зове. Кад неко изненада зазвони – не отвараш. Не смеш. Нема ко да ти донесе нешто лепо. Обашка што те све боли. Пензионере и иначе све боли због зуба, због зуба времена.

Али није то најгоре. Најгоре је што си џабе радио пре него што си отишао у пензију. Све што су пензионери створили – све је урушено. Ко ће сад све то да наброји? (Ваља бити прецизан, „урушено“ у ствари значи „покрадено“, или најпрецизније „урушено“ је еуфемизам за „потпуно и неповратно уништено“). Када се све уништи, зацари се ништавило, коме, по природи ствари, ништа није свето. Остају само трагови да је некада нешто часно постојало... А и то одлази у пензију...

Таква једна часна појава у српском друштву, која нестаје, јер одлази у пензију, је поштар Бранко, чије је рејон (правилно је рећи „рејон“, а не „реон“) била околина једне пијаце у Београду. Почео је ту да ради седамдесетих прошлог века и 2000 и неке, ето, дошло му време за пензију. Цео радни век је провео ту. Миран, савршено одговоран, несхватљиво поуздан, вољен од народа, радио је без много речи, јер за њих није ни имао кад. Само - осмех. Бранко је род свих људи из краја у коме је служио, јер улази у сваку кућу, зна кад се свако дете родило, кад је коме ко умро... Неми сведок свих судбина у његовом рејону. Снег, лед, врућина, пена може да избија под каишом поштарске чантре, ветар може да ковитла најлон кесе, стабла и црепове, киша може да избија и одоздо, из шахтова, може да искочи куче које једе поштаре, али за Бранка то није ништа, он мора да ради, увек обријан и у очишћеној обући. Кад је била инфлација, она највећа у историји човечанства, у пошту стигну фришко штампане банкноте са петнаест нула, благош нама, нико није имао ситно. Ни један поштар не може да подели пензије, нема ситне паре. Само Бранко има. Он ваљда оде на пијацу, уситни паре, па крене по кућама. Јој, како му се народ радовао! Кад му неко да мало већи бакшиш, он каже „Немој, ово је много“. Еј, бре, где то данас има?!



Народ не може да верује. „Бранко отишао у пензију!? Ееее... Аууу, цццц...“. За чим народ цокће? Једноставно, не може да верује да више неће виђати човека кога краси професионално достојанство. Он ће се утопити у аморфну масу која се назива „пензионери“. Нико неће бити свестан да је Бранко највећа вредност јавних предузећа, односно државе, и нико му никад неће рећи „Хвала“, јер су простаклук и лицемерје суштина јавног опхођења.

Али, док је људи као што је Бранко, биће и људи који ће умети да кажу: „Поштаре, хвала ти“. До душе, демократија је – можеш да причаш шта хоћеш, али шта ти вреди кад нема ко да те чује. Како ће Бранко да зна да околином велике београдске пијаце одјекује „Бранкоооо, хвалаааа тиии“, ако то „хвала“ нико не објави? Без бриге, Бранку то и није важно. То је важно за све нас, да се не погубимо у нељудскости. И за његову децу, јер као што рече Патријарх Павле: „Ми деци ниша не можемо оставити, сем часног имена“, а Бранко је часно име".

ПС Добили смо новог поштара. Дииииван младић! Школован за нешто друго...

Пошаљите ово писмо некоме, јер ћете тако одати поштовање и свом поштоноши. Нека лете писма њима у част, а да они не морају да га носе. Да се зна да смо један народ, а не вашке обашке.

Ово је и "Хвала" свим нашим дедама који радили на железници, на путевима, у ваздуху и на води, свима у централама (ЕДБ некад), свима који су нам пречишћавали воде, чували шуме и неговали паркове, градили мостове и бране, свим ватрогасцима, рударима, чистачима, гробарима, свима, свима у државним предузећима која нису издали своју државну службу...

Ето, тако сам онда писала. А сад ћу да седнем добро да се исплачем... Па да се помолим Богу...