субота, 11. март 2017.

ПОШТАРУ ИМА КО ДА КАЖЕ „ХВАЛА“

Чекам данас око подне неки превоз код болнице „Свети Сава“ (добро сам, хвала Богу, Добро...? Па добро). Иде трамвај „7“ и одједном истовари путнике, промени број и трасу, и оде као „13“, скроз у дргом правцу. Путници немају појма зашто.  Нема објашњења. Они што иду с воза, псујући Београд и нас, објаснише нам да „Види кол`ко их има“ штрајкују и да зато не ради превоз. Љути. Уопште их није брига што ће и они једног дана доћи на ред. Овде је често свака вашка била обашка. И шта ћу...? Помешам се с мигрантима (има их) и `ајд узбрдо. Хладно, брије ветар, у кости ти се увлачи зима, ` ал шта да радиш...? На углу са Сарајевском улицом питам полицајца: „Који су ови?“. Каже човек „Поштари“. И народ који је то чуо - почне да брани поштаре. Сад више није страшно што идемо пешке, страшно је народу што је неко дирнуо у Пошту, ма, бре - у поштаре!



И тако, ја узбрдо, а неки поштари низбрдо. Питам их: „Па, добро бре, мајка му стара, ја идем због вас пешке и не љутим се, а ви бежите са свог митинга. Је л` то лепо?“. Свако ми је нешто рекао. Свело би се на „отпуштање“, „17.000 плата за младе преко уговора“, „имају наређење да се врате на поподневну смену“, „нису одавде, а чека их аутобус“, "гладни, од јутрос су...!" Туга.

четвртак, 09. март 2017.

ЗАР СТВАРНО ДА УБИЈУ АУТОРКУ ОВОГ БЛОГА?


            Нисам знала да смрт уме да буде тако близу... И да може да искрсне сваког часа. Из најбенигније ситуације. На пример, пођеш у Дом здравља да узмеш упут, да се спасеш од страшних артритичних болова, културно закажеш, сачекаш дан, пораниш да не закасниш... И? И доживиш не само да докторку боли уво што имаш заказано у одређени минут, него те тако психички смрска, да треба да одеш кући у горем стању него што си дошао. А онда, на лицу места, још више ти позли и то јако озбиљно. Пошто не спадам у мамлазе које може да млати ко стигне, онако тетурајући се, попнем се до директора, да му кажем који пут заказујем преглед и који пут не могу да завршим посао. Испред директорове канцеларије седи госпођа секретарица.  


И то госпођа која уместо да се угледа на анђела, јер они носе људску душу увек, а посебно кад им је у носу, она је помислила да треба да се угледа на Кербера. Хтела је да сачува директора... Па ће она да га замени, она ће уместо њега да ми објасни како је нормално да умрем. Мислим, тако испада кад преведем то што сам чула. Као да је то не знам.

Директор је седео у другој просторији, којој су била широм отворена врата и правио се да је невидљив. Болело га уво што ту, пред њим, неко плаче од болова и што није примљен у време у које му је заказано. Радио је нешто око донација. За провизију није ништа рекао. Она се не подразумева. Никад нисам видела таквог директора. Не зато што сам наивна, или што је он нешто посебно зао, него зато што сам ја скоро сасвим слепа, и то од рођења. Притом сам доктор наука... Да! Др сци са амблиопијом. Учила сам тако што су ми други читали, а ја памтила и била боља од њих. Јер сам морала да памтим. Они ми испричају, па однесу свеске и књиге кући, а ја морам да памтим. Непрекидно понављам, па на испиту будем боља. Како ово куцам? Па на слепо :) Сад ћу  и да сликам, јер видим да овде и то може. Што си већи слепац, то више одскочиш... А мене Бог обдарио онолико, те тако могу да „видим“ кад директор једног Дома здравља има само беоњаче, гледа а ништа не види. Нема чиме. Нема духовне очи. Тај... Тај није заврљ`о. Он је такав постављен.

Бар да је ово било све! 

недеља, 05. март 2017.

"ИНКВИЗИЦИЈА" АНАТЕМИСАЛА ПИХТИЈЕ?



            Колико ми, реално, немамо везе с мозгом, не знам да вам кажем. Да бих знала, морала бих да мислим, а како да мислим кад се и сама од памети раздвајам...? Ево, читам нешто... Увражило се мишљење да овде влада партијско запошљавање, да тако незналице долазе на кључна места и својим незнањем уништвају све чега се дохвате. Не. То је врло погрешно. Ствар је много гора. Овде не царују партијски кадрови per se, него опште незнање, с једне стране и, с друге стране, индоленција оних који знања имају. Е, кад се на то накалеми грамзивост, значи неморал, добије се ментална катаклизма у сваком сегменту нашег живота. И ко ту највише страда? Страда онај ко највише воли пихтије... Нисам неозбиљна. Ја сам жена у годинама. Не личи ми да се овако шалим. О чем` се ради?


            Решили бачвани да направе „Пихтијаду“. Дивно. Ал` било здраво `ладно кад су хтели одржати, па померили за у дане Великог Часног поста. Јербо им нико ондак, оно по мразу, не би дош`о. Та, и ко би па иш`о, који очин, стварном...? Пошто су организатори православне вере, њихов владика, Преосвећени Господин Иринеј, пресавије табак и каже: „Уколико организујете ову паганску манифестацију у току поста, православна Епархија бачка ће објавити саопштење и позвати вернике да стану у одбрану светог поста. За време одржавања пихтијаде, капије порте храма ће бити затворене, а са звоника ће се сваких пола сата оглашавати мртвачко звоно. Сви чланови Управног одбора пихтијаде биће анатемисани из цркве, свештеник неће улазити у њихове домове, једино ће им бити дозвољено крштење деце јер она нису крива за грех и лудост родитеља - саопштио је Иринеј организаторима“. И уз овај текст у новинама, објаве слику Патријарха. Исто се зове 😄

среда, 01. март 2017.

ПОКЛОН или ПОМОЗИТЕ ЉУДИМА КОЈИ ТРПЕ БОЛ


            Пишем ово да ми не би неко поклонио нешто за 8. март, да га не бих ујела за руку. Али не кажем то зато што имам нешто против социјализма... Ми данас исмевамо 8. март зато што код нас никад нису плаћали жене 5 $ на сат, а мушкарце од 8 до 11 $ за исти посао. Тако се радило у развијеном свету, да би се тај свет развио. Из тог разлога, ја с тим немам ништа помешано. Заиста нисам шишала овце у Аустралији за мање паре од Дага (читај "од Драгослава", јер сви наши тамо промене имена). Ја тај „празник“ просто не волим зато што ми дају живо вештачко цвеће, тј. нашприцани хибридни зумбул, или штагод друго, који живи само док не уђе у моју кућу. Потпуно бескорисно... И тужно.

            Зато хоћу да свим бабским коленима поклоним нешто не за овај, него за све празнике. Дајем бесплатно, јер то имам. Имам у искуству, у муци, болу... У страшној патњи којој се не зна узрок, а нема ни лека. То је – реуматски бол. Свако има неког ко пати од тога, или због тога, па му дајте ово. Помозите људима који имају ма какав бол. Ја ово пробала и – ферцера! Спасите неког у име Христа. (Сад ће корисне и важне препоруке за реуму и њен артритис, а пре свега - за регулисање тежине код људи са болом, овим, пре свега.) Дакле, овако: