Срећна нам наша Нова година! Ехеееј, има ли кога...? Срећна Нова
година! Има ли некога? Има ли икога живог...? Све пусто... Где су ми комшије? Ко
зна, можда су отпутовали. Фамилија? Ни њих нигде. Јавиће се од њих неко кад
неко он наших умре. Ваљда... Где су ми колеге? Појма немам. Професори? До сад
су ми бар честитали Божић, ове године – нико :). Јесу ли живи? Здрави? Не знам
шта је ово, оволики мук. Као да су сви пали у несвест... Или, као да су сви,
Боже ме `прости, мртви...
А можда има живих Срба ван граница? Сваке године се исели по једно
Краљево... Или су тамо престали да буду наши...?
Јесмо ли ми мртви, а само мислимо да смо живи? Или смо живи, само
чекамо кад ћемо да будемо мртви, па да нам сване?
Мени је страшно самој... Читам новине. И то ми је страшно... Пре неки
дан прочитах да је толика зима у Србији да се ради масовна евакуација, а и да
је српско летовалиште Санторини – завејано. Неко рече у коментарима „Санторини
наше летовалиште?! Можда у време цара Душана“. Е, ту нисам била сама. Има неко
луђи од мене :). Ови нас плаше преко новина, а неко се зеза. По томе знам да
смо јоште живи.
А данас мислим опет да нисмо. Страшно ми је кад читам новине. Ево, на
пример, данас читам, глумац Тихомир Станић у априлу прошле године је рекао да
девет година снима филм о Јасеновцу, а нико неће да му да ни динара...
Онај ко нема, он би дао, знам. Онај ко има – не да. Богатима увек
свеједно ко је од нас мртав. Осим ако и на нама таквима може да заради...
Нисам била у Јасеновцу... Била сам у Козарској Дубици. Ишли с нашом
црквом, попа водио. Ни тамо никад нисам била, па пошла. Идемо кроз нека места,
као по Беверли Хилсу. Куће – да рикнеш, ненормално лепе. Ђа базени, ђа љуљке
к`о за Тома и Џерија. Не могу да се надивим тој лепоти. Таман да сликам из
аутобуса, али док овај мој апарат опали, аутобус тачно дође између две куће. И
тако десетак снимака – ничега :). Куће нису српске. А био ту рат. Српске куће
сам схватила чије су - по беди... Још има рупа од шрапнела.
У Козарској Дубици кудгод да је кренуо аутобус, народ истрчава да маше.
Изгинуше машући. Мислим се, па зар њима толико значи београдска регистрација...?
Ма! Нису они били срећни што смо ми дошли из Бгд, него што поред возача виде
свештеника који их је све време рата, па и после, ту служио. Уопште нисмо знали
да је одатле... А тај прота је један тих, тих, тих човек. Жив се не чује. Једино
кад држи проповед. И једини прича из главе. Ови други сви читају, хоћу да
заспим. Још кад почну да певају док проповедају, мислим се, боље, бре, читај равно, да се бар
не смејем... Овај човек, кажем, не ради тако. Али је, понављам, просто такав –
ненаметљив! И одједном ви видите да у једном малом месту народ хоће под аутобус
да би га поздравио. Нисмо ми то одмах укапирали.
Обишли смо три цркве и један манастир у околини. Где год прилазимо,
звоне звона да поздраве. У једној цркви НАРОД приредио ручак, не поп – народ!
Прасе, купус салата, хлеб и сок. Можда је било ракије, али нисам видела да је
неко узео. И онда нам је један човек пожелео добродошлицу:
- - Добро нам дошли и хвала вам што сте нам довели нашег
проту. Он је нама много ваљао. Скупљао је храну и љекове (или лијекове) и по
овдје једној жени сваке ноћи слао на прву линију... Видећете је. А ово вам је
мјесто...
 |
| Козара |
И поче човек да прича о страдању Срба из Дубице у логору Доња Градина.
Тај логор је био оформљен 1942. у систему логора Јасеновац. Био је активан све до
завршетка Другог светског рата 1945. године и слома Независне државе Хрватске.
И то је једно кад ти то знаш као
податак, а друго је кад се, као верник, нађеш тамо и оживе све те слике. Слике,
које ниси знао да постоје, душе које ниси знао да су постојале, крици који одзвањају
у ваздуху, Сава по којој се таласају надувена тела... Све живо. И све мртво,
истовремено... А нас одгајали као Југословене... То је било такво шамарање, да
ми је глава летела на све стране, а срце тукло и дрхтало од стида и страха.
Упознали смо и жену која се сваке ноћи пробијала до потребитих. Обична.
Скрома. У фармеркама. Тиха. Нема. Дубоко у вери какву може да изгради само љута
невоља и покољ. Сестро слатка, ја се пред тобом стидим. Нисмо ми од истог рода.
Ја сам изрод...
Никад нећу заборавити тај свој унутрашњи врисак. Он је такав да је
обрглио све поклано и све живо. А јак, да стиже на Небо. И он није без одјека.
Мир ове жене и мир нашег проте, који никада ни словце није зуцнуо да
наслутимо шта у ствари значи бити Србин, подсетио ме на мир старца Вукашина Мандрапе...
(Е, нећу да вам кажем ко је био Вукашин Мандрапа. Бар Википедија, не мора више
да се зна). Његово „Само ти, дијете, ради свој посао“ значило је потпуно
сагласје са Божјом вољом...
А ово што ми радимо, што Тики нема ко да да динар
да се то што нама Србима увек следује, мислим, да се то филмује, то значи да МИ
затиремо тог истог Вукашина. И да га опет, али сад ми – сатиремо. Према томе,
његове речи као да данас звуче овако: „Само ви, дјецо, радите свој посао“.
Па јесмо ли то ми?!
Тико, објави неки жиро рачун, молим те. Ја не
знам да ли иког још има живог, али, чини ми се, ја сам још увек жива. Бог, ти и
ја – па доста. И још неко, ако Бог да...
