уторак, 24. јануар 2017.

КО НАС БРУКА У НБА?

Еј, људи, рекла сам да ћу да пишем око 1. и 15. у месецу... Али, не могу ја то! Има више разлога. Прво: с обзиром на то колико имам година, заборављам често који је датум. Ово нису датуми кад примам пензију, па да памтим; Друго: Стара сам... А не знам баш увек ни колико имам година. Заборављам свако мало. Бркам килажу и годинице. Заборавим да л` имам 74 године и 64 киле, ил` је обрнуто. А и то ме брига. Вала баш... Треће...? Шта беше треће...? А треће, да! Заборавићу шта сам хтела да кажем док чекам одређени датум. Четврто: Не вреди да причам кад прође воз. Коме да причам онда?


Дакле, данас сви медији брује о овом. Хоћу и ја нешто да кажем. Тема јесрпски фолклор на НБА утакмици задивио читав свет". То се данас појавило и народ - експлодирао од радости! „То, Србииии“, „То, браћоооо!“, „Нека свет види како наша деца још од основне школе уче шта им је традиција!“, „Бравооо!“, „Живелииии“.

 

            Погледам мало боље и видим пише „Игре из околине Димитровграда“, изводи, тако пише „ансамбл КОЛО“ из Хамилтона. То ми нешто познато... Одакле...? Одакле...? И сетим се да је то ансамбл у Канади који се исто зове као наш национални ансамбл „Коло“ из Београда. Овде је, широј публици, постао познат по криминалу, јер се на сајту неких новина појавио снимак како су та два „Кола“, мимо закона, на концертима у Канади продавали на црно ДВД са нашим играма.

 

Кеш се нигде није евидентирао, а морао је, пошто је ово наше „Коло“ државна установа. Прима лову из буџета. Српског буџета. Међутим, они на турнеји по Канади узимали на црно од публике кеш на руке и држави ништа нису пријавили. И провалила их Буџетска инспекција. Тренутно је читава ствар у Вишем тужилаштву, читам. Полиција ове наше овде испревртала само тако. Ако, бре!

 

Ма, уопште ме не би чудило да је и сад тамо неко из „Кола“, бивши, садашњи – свеједно. Иза професионалног ансамбла, нашег, овде – често се крију лисци од којих можеш да повраћаш из затрке.

 

            Дакле, игре из околине Димитровграда су се, преко Онтарија, појавиле у НБА лиги, у оквиру Вечери српске културне баштине. 

субота, 14. јануар 2017.

ИЗГЛЕДА ДА НИЈЕ „САМО ТИ, СИНЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО“, НЕГО „САМО ВИ, ДЈЕЦО, РАДИТЕ...“



Срећна нам наша Нова година! Ехеееј, има ли кога...? Срећна Нова година! Има ли некога? Има ли икога живог...? Све пусто... Где су ми комшије? Ко зна, можда су отпутовали. Фамилија? Ни њих нигде. Јавиће се од њих неко кад неко он наших умре. Ваљда... Где су ми колеге? Појма немам. Професори? До сад су ми бар честитали Божић, ове године – нико :). Јесу ли живи? Здрави? Не знам шта је ово, оволики мук. Као да су сви пали у несвест... Или, као да су сви, Боже ме `прости, мртви... 

А можда има живих Срба ван граница? Сваке године се исели по једно Краљево... Или су тамо престали да буду наши...? 
Јесмо ли ми мртви, а само мислимо да смо живи? Или смо живи, само чекамо кад ћемо да будемо мртви, па да нам сване?

Мени је страшно самој... Читам новине. И то ми је страшно... Пре неки дан прочитах да је толика зима у Србији да се ради масовна евакуација, а и да је српско летовалиште Санторини  – завејано. Неко рече у коментарима „Санторини наше летовалиште?! Можда у време цара Душана“. Е, ту нисам била сама. Има неко луђи од мене :). Ови нас плаше преко новина, а неко се зеза. По томе знам да смо јоште живи.

А данас мислим опет да нисмо. Страшно ми је кад читам новине. Ево, на пример, данас читам, глумац Тихомир Станић у априлу прошле године је рекао да девет година снима филм о Јасеновцу, а нико неће да му да ни динара...  

Онај ко нема, он би дао, знам. Онај ко има – не да. Богатима увек свеједно ко је од нас мртав. Осим ако и на нама таквима може да заради... 

понедељак, 02. јануар 2017.

ПРЕЖИВЕХ ПОСЕТУ „УБИЦА“

      Деценијама, ми у нашој кући, не чекамо промене календарских година. Време је категорија која измиче административним дефиницијама. Оно постоји, нигде не иде, не долази и не пролази. Само ми долазимо и пролазимо кроз неко парче времена. А и више ми се свиђа да ово време овде може да постане вечност, лепа... Мислим, та верзија вечности ми се свиђа. Ово, овако...? Да ми неко, у јеној тачки времена коју је сам одредио, каже: „Сад буди радосна!“ и да почне да ми одбројава... Никад ми није успело.

Није ме страх да се радујем. Мада сам одвикла... Него је ово „три, четири – сад!“ некако глупо. Нема оне тихе радости која може да се осети у тачно одређеној ситуацији. Али, нећу њом да гушим...

Дакле, ја сам времешна жена, из тзв реакционарне (дворске), а после осиромашне,  радничке породице, довољно матора да знам како смо морали да славимо ову нову годину. Приказивали су нам како је друг Тито мноооого волео да слави нове године. Увек је имао шиљату капицу на глави и био је обавијен безбројним дугим и танким тракама, „серпентинама“. И после смо гледали како је то било у осталим републикама. Никад у Сиднеју. Временом, почели смо то исто да радимо. Бленте.  Бленте, јер се после показало да је све то јако скупо. Да су то у ствари "тулуми на Силвестерово", које је бака-Љубица, баба мог друга, покој јој души, називала „Језуитско-швапска прослава“. Не бих то онда знала шта значи. Данас? Сад заспим :). И не осетим ту колективну жељу да буде боље. Ове године није било колектива – ма ништа! Нико ни СМС. Један СМС, да. Неће народ више ни на тргове. Још да схвати да се за Божић не бацају петарде и да се иде у госте... Али, добро. Полако. Биће.

Елем, у Новој, `ај да гледам последњу епизоду „Убице мог оца“. Преживех и то. Хвала Богу, милостив је.