субота, 24. децембар 2016.

ДОЗЕР ЗА ПРИЧЕСТ? ХВАЛА, НЕ ТРЕБА!


            Дошло време да се и луди и мудри питају да ли су нормални. Толико нам је добро. Свако зна шта му је, само му је увек други одговоран за то што му је. Зацарило се „ЈА“, а умрло „ми“. Умрло, јер га нисмо хранили љубављу. А без „ми“, „ЈА“ не може да живи. 

          
То бар пише у социологији. До душе, у време мојих студија учио се марксизам, па је у тој науци, коју смо називали социологијом, писало да човек не може да живи без заједнице због друштвене поделе рада... Ма... Тај марксизам више не важи. Али, пише то исто и у „Вјерују“. Ту је изнето шта је то у шта ми православни верујемо. И ту пише да ми верујемо у саборност. Саборност је кад смо се сабрали у Христу да заједно живимо и радимо, да прослављамо и захваљујемо, да крштавамо и сахрањујемо. „Вјерују“ још увек важи, за разлику од марксизма, само што нас је марксизам слагао да то не важи. Лагао док је могао. Кад је марксизам престао да важи – ми нисмо знали да „Вјерују“ и даље важи.  

 И сад лебдимо по пространствима као кад се космонаут, који је изашао начас из брода, откачио. И тако док, лебдећи, не умре. И онда ће лебдети, јер где ће? За шта да се, тако мртав,  ухвати да се спасе? А душа не умире. Свака од тако изгубљених личности је мислила да може да буде нехајна према броду... Да се никад неће десити да се нађе у поднебесју. Постане свесна те заблуде тек кад се веза с бродом прекине, а смрт дође да чукне на скафандер, који је био обучен да човеку буде комфорно...




            Гледала сам на Литургији за Светог Николу како се народ полако откачиње од Бога, јер свет углавном није знао за шта је дошао... 

понедељак, 12. децембар 2016.

`АЈД САД, СОКОЛОВИ...



            Мој најчитанији текст на овом блогу је „Рудан – Милић“, а одмах иза тога „Олимпијски вортекс“. Мрзи мене да пишем, стисла реума, а и заборављам свако мало... Заборавим да треба да напишем. Моја кума каже „То ти је од зуба“. Каквих, бре, зуба, кад имам све вештаке, мислим се...? „Од зуба времена“, каже она шеретски. Безобразна. Смејале смо се томе, баш онако... Тачно је то. Пре неки дан сам ишла нешто да купујем за ручак. Где год сам стала да купим, спустим штап да могу да платим. Платим и одем. Па се вратим по штап. То ми трећа нога. Добро је да нисам за четири...

            Моје тело слаби, али моја душа се подмлађује и све је ближа дечјој. Некад сам инфантилно наивна, а некад простодушно дечје православна. Спремам се за код Бога. Рањава, подераних колена, самлевена – али захвална. Захвална што нисам тиква. Него „к`о шипак пун коштица, тако сам пуна весеља. Тата, купи ми...“. Ја не заборављам ништа, бре, људи! Зато сам и болешљива. Трујем се горким успоменама. Јетка сам. Често сам јетка. Свађам се с телевизором. Сви ме питају „Како можеш да гледаш ту Скупштину?!“. У праву су. Тешко је бити туђа савест. А ја то њима јесам.

Надежда Петровић - жена која је дала живот за нас

Али у том незаборављању, не заборавим ни оно што је добро. Не заборављам од ког сам рода. То је важно. Не заборављам не да нисам тиква, него да нисам тиква без корена. И мислила сам да сам сама у том уверењу. А нисам.
Гледам јутрос једно дете на Јутарњем програму РТС. Написао књигу о српској војсци. `Оће да дели џабе. Па, како, синко?! Има ли Србина да помогне? Има ли спортисте да помогне, кад си већ спортски новинар? Да ти кажем, дете, нешто. Слушај.