Постајем класичан светски новинар. Пишем о нечему с чим нисам упозната
до краја :) Емисију са госпођом Рудан и Јеленом Милић - нисам гледала целу.
Нешто у њој ми је повод за ово писање. А тренди је, и куул, да пишеш тако, на бази
пола информације :).
Два разлога су за то што нисам издржала до одјавне шпице: један је - мушкарци гости, други је – жене гости.
Било ми је жао мушкараца, јер су доведени у ситацију да то не могу да буду. Да
дођу до речи – не могу, да бију – не иде. И гледаш их како трпе. Пристојно.
Стрпљиво. Мени то тешко било да гледам. Као да ми је фалио частан мушки
ауторитет.
Жене? Једна је говорила оно што и сама без псовки мислим, па то не морам да гледам, то знам. А друга... Не
знам шта је говорила... Односно, знам – покушала је да ме прави лудом. А пошто
мислим да то нисам, једноставно сам то и прекинула. Што да ме неко у мојој кући
прави блесавом?! И то сам урадила у тренутку кад је била споменута Мирјана
Бобић-Мојсиловић. Схватила сам да се хоће рећи да ни МБМ не зна шта ради. Она
је мени симбол неустрашиве, самоорганизујуће креативности. Црта, пише, путује,
продаје и од тога живи. Не плаћа је Роке-фелер. То је мени, онако, на мој бабски начин – кууул. И сад
не ваља ни она. Речју, сви ми који смо бомбаровани – ми смо луди. Нисмо уопште схватили
зашто смо пофајтани касетним бомбама, а после тога дуго пеглани, и тако страшно
страшно, да сви будемо без треће и пете димензија. Равни, глатки, исти, да
лакше станемо у масовну гробницу. А ко се противи тој глобалној некрофилној
моди – тај је луд. Не препознаје шта је за њега добро. Па што то да трпим?
Једном сам гледала на ТВ др Јеротића, академика. Он је рекао да нам
живот не зависи од ових или оних политичара, него од неких других ствари,
наших, унутрашњих... Потпуно сам се сложила с тим. Ја сам себи највећи
непријатељ. Да сама додам на то једну лобисткињу, било би потпуно суицидално.
Срећом, такве не примам у своју биосферу. Не сме човек да пушта зло у свој
живот. А зло је све оно што му шкоди души. И то је прави разлог зашто се без нужде
не упуштам у ВЦ
(vs) просторе... А ово сам узела да напишем због једног новог појма,
који сам ту први пут чула – ПУТИНИЗАЦИЈА. Ах, да, и ПУТИНОИДИ. То сам разумела као идеолошко
потчињавање Србије – Русији.
Узмем да прочитам шта то тачно значи. И, ево шта нађем (link).
Писала Франсоаз Том, историчарка са Сорбоне. Мало скраћујем, мало
прескакујем....
„...Кремљ хоће да преформатира европску свест.
Кремљ хоће да натера Европљане да се одрекну својих институција, да читавој
класи својих политичара окрену леђа и тако постану „путинокомпатабилни“. Ради остваривања ових циљева, медијска стратегија Кремља је истовремено
усмерена у три правца.
Први је константно омаловажавање свега што је западно.
Други је игра на карту страха и његовог непрестаног распиривања. Главни
адути су, наравно, растућа опасност од тероризма изазваног „политиком западне
толерантности“ и масовни прилив миграната који та иста политика „свесрдно
подстиче“.
Трећи је зближавање Европљана и Руса на тобоже заједничким интересима,
на терену заједничких објеката мржње, пре свега мржње према САД. За све
негативне појаве у савременом свету, ... постоји само један кривац – САД и њени
европски вазали. ... Москва нуди опис просте, црно-беле верзије збивања: с једне стране су
злотвори који делују иза кулиса такозваног важећег светског поретка, а с друге
су силе добра под руководством Путина. Тобоже он је тај који се сам самцит
супротставља Америци, баш као што се и Астерикс супротствљао Римској империји.“
Оооо, како је наивно веровати да је
Путин Астерикс :) Ма не, није увредљиво. Треба да будеш уплашен да би овако смањио
страх... Али треба да будеш историчар у Европи, дакле, европска материјално
привилегована а хришћански сиромашна елита, па да мислиш да Еропљнима треба нови
Месија. Шта ће нама нови месија, када је наш стигао пре два миленијума?! Свет
не омаловажава све што је западно. Свет вапи за правдом. За слободом. За миром.
За поштовањем. За одговоран однос према природи. А то су Божански атрибути. Ако
је Путин заговорник тога, није чудо што цео свет навија за њега. Ако тога нема
на западу, не руши га Путин, запад сам себе уништава. То је одговор на оно под
Један. Па шта ако га нико од мене није тражио? :)
Друго. „Путин игра на карту страха“.
Нисам приметила... Како то Путин ради? Да ли он сваког дана подсећа на Ницу,
Париз... Зар Русија и сама није осетила тај ужас? Зар Срби то нису осетили? Шта
је „Жута кућа“? И то пише жена која живи у Француској... Ја то не разумем.
Треће је „зближавање Европе и Русије
против Америке, која је
крива за све“. Па то је тако вулгарна симплификација, да немам речи. Како само
Европа?! А шта је са осталим деловима човечанства? И зашто само против Америке?
Људи моји, овде и пијанац на затвореној пијаци, уз балаву и врућу флашу пива,
каже: „Шта су криви Американци? Шта је народ крив? И они су људи. Спавају по
улицама. Немају књижицу. То, бре, њих неколико зајахало свет. Тајно се
домунђавају да их сунце не види. „Ко се сунца крије, боље да га није“. Ај, жив
ти мени био“ и наздрави демону задуженом за пиће. Не можеш ни јадничка да превариш,
а камоли Европу. Нигде народ није блесав. Само су га елите издале. Бар оно што
би требало да буде елита, на то мислим... И то за тридесет србрњака, као Јуда.
И сад мени неко у рођеној соби
вришти, у самртничкој паници – „Путинизација Србије“! Ало, сестро, да ти
објасним нешто! Немамо Путин и ја ништа заједничко. Ја женско, он мушко. Он се
бави политиком, мени не пада на памет. Он вози хеликоптер, ја не бих села жива,
имам фрку од висине. Он иде на џудо, а ја могу да се преметнем преко главе једино
ако се смандрљам низ басамке. Он подухвати противнике, ја се рвем са флашом
зејтина, не могу да је отворим од реуме. И тако бих ја могла редом, ал не могу
више на свој рачун....
Али имам нешто и заједничко са Путином: - поноћне православне Божићне и
Васкршње Литургије. То, кад мали старчић, снегом седи владика, за Варскрс трчи
по храму Христа Спаситеља и радосно саопштава, громко оглашава: „Христоооос
васкрееесе“, а хиљаде Руса у глас одговара „Ваистину васкресе!!!“, то мене
расплаче.Та радост његова. И одговор народа.
То ми је као оно руско „Урааа“ на паради. Па ми заигра душица. Сузица
ми опере недра и дамаре. Обучем се и кренем на Литургију (код њих је два сата
раније него код нас, па мало бацим поглед). Срећна. Богу завална. Свечана. С
марамом. Радосна. Радосна оном тихом радошћу с којом човек иде у поноћ да се причести...
И ово не пишем да би они, који мисле да је путинизација завладала
Европом, постали прибрани. Јок. Ја ово пишем да не заборавим ко сам.
