Постајем класичан светски новинар. Пишем о нечему с чим нисам упозната
до краја :) Емисију са госпођом Рудан и Јеленом Милић - нисам гледала целу.
Нешто у њој ми је повод за ово писање. А тренди је, и куул, да пишеш тако, на бази
пола информације :).
Два разлога су за то што нисам издржала до одјавне шпице: један је - мушкарци гости, други је – жене гости.
Било ми је жао мушкараца, јер су доведени у ситацију да то не могу да буду. Да
дођу до речи – не могу, да бију – не иде. И гледаш их како трпе. Пристојно.
Стрпљиво. Мени то тешко било да гледам. Као да ми је фалио частан мушки
ауторитет.
Жене? Једна је говорила оно што и сама без псовки мислим, па то не морам да гледам, то знам. А друга... Не
знам шта је говорила... Односно, знам – покушала је да ме прави лудом. А пошто
мислим да то нисам, једноставно сам то и прекинула. Што да ме неко у мојој кући
прави блесавом?! И то сам урадила у тренутку кад је била споменута Мирјана
Бобић-Мојсиловић. Схватила сам да се хоће рећи да ни МБМ не зна шта ради. Она
је мени симбол неустрашиве, самоорганизујуће креативности. Црта, пише, путује,
продаје и од тога живи. Не плаћа је Роке-фелер. То је мени, онако, на мој бабски начин – кууул. И сад
не ваља ни она. Речју, сви ми који смо бомбаровани – ми смо луди. Нисмо уопште схватили
зашто смо пофајтани касетним бомбама, а после тога дуго пеглани, и тако страшно
страшно, да сви будемо без треће и пете димензија. Равни, глатки, исти, да
лакше станемо у масовну гробницу. А ко се противи тој глобалној некрофилној
моди – тај је луд. Не препознаје шта је за њега добро. Па што то да трпим?
