Посвећено Бори Чорби: МАЧЕЋЕ ГОВНО ЈЕДНЕ ВЕРОУЧИТЕЉИЦЕ

            Правио се једном рокенрол концерт за децу на Сајму. Правила га Пионирска организација, ал` се већ тада више није тако звала.  Давно је то било, осамдесет и неке...Председник извршног савета Београда, практично владе, био је Златан Перучић и он ће, као, да буде покровитељ тога. А ја ћу да будем у Одбору за „концерат“, јер волим децу. (Једном сам добила и плакету на којој је писало „Хвала Вам што волите децу“. Куку, кад нисам цркла од смеха. Тад сам мислила да сви воле децу). И био и Бора Чорба. Сад сви треба да се нађемо у Скупштини града да се лепо договоримо о свему. Бора дође у Титовој лимузини, довезао га Оливер Мандић, са све качкетом окренутим натрашке. Тад се знало да су другови пролетери носили качкете, реакција (читај – господа) шешире, а ово, качкет наопако, ваљда, зајебанти. Још, бре, био комунизам, Тито се још није о`ладио. Ко сме да носи качкет наопако...?

            Улази Бора у Скупштину града и каже „Стиг`о Бора до двора“. Јоооо! Какав двор, какав краљ!  Тајац. Тек кад се насмеја Златан, онда и остали. Где смеш да се смејеш мимо протокола.... Ја се нисам смејала од страха.

            Сео Бора поред мене и каже: „Госпођо, Вас да учланим у нашу Партију пијанаца, па да ме Бог види. Ево, имамо Коло пијаних сестара, имамо и лого – срК и чеПић...“. И ја почнем наглас да се смејем у мртвој комунистичкој тишини. Само се чуло куцкање оловке по столу. „Али ја не пијем“, шапнем Бори. „Штета, то Вам и кажем. Кад бисте дошли код нас, то би Вас одмах прошло...“. Опет сам се насмејала, изгледа гласно, јер ме муну лакат са леве стране. То је значило „Ћути, будало“, а с десне стране ме гурну па Борин лакат: „Ови освојили двор, па нам не дају да писнемо. Доћи ће и моја партија на власт. Боља је од ових, кад Вам кажем. Састанци су у кафани...“, шапутао је Бора, зезајући се онако, из душе. 

Више се нисмо срели, иако смо обоје уписали ФДУ, корени су нам у Чачку, рођени смо исте године. Али смо увек заједно, јер је Христос посреди нас... Сад Бора одговара „Јесте и биће. Ко је ова?“. 

            Те године, везано за дечји рок концерт, све је организовао – Бора! Карте продавала бивша Пионирска организација. Сви учествовали џабе, хала џабе, а паре од карата – узела Пионирска организација да поделе функционери, нису примили плате. А требало је да иду некој деци... Преварили и децу, и Бору, и учеснике, и мене.

Тада сам схватила да је почело време трансформације. Прави другови који су се бринули о пионирима никад не би узели паре од деце! Отишла би им глава. Деца су била потребна као комунистички подмладак. И у то има да се улаже! Под условом да дете заборави на Бога. А нарочито да избрише из памети реч "Србија". Ако више воли друга Тита од тате и Партију од маме, па где од таквог да узмеш паре...! Такав кадрић је инфузија за компартију. Е, сад кад је почињало да се краде од деце, значи почела је  – транзиција. Паре прелазе од малих ка великим. 

            После дође демократија. Можеш да причаш шта хоћеш, ал` шта вреди кад нема ко да те чује. Ал`... Увек је боље не лајати. "Вунена времена" су трајно време. Ово ш'то ја радим, то није лајање. То је пишуцкање :)

 

            А какве везе има ова наша садашња демократија са децом? 

Прво, школа је сад образовна институција, не и васпитна. Дете може да ради професору шта хоће, овај има да ћути и плаче. Ако писне, оде! Увек има оних који ће да пристану на све због коре хлеба. Хоћеш хлеб или крст, готово цео век није дилема у Србији. Хлеба и игара. Отуда пекаре и кладионице на сваком кораку. И апотеке, да.

Друго. Уведена је веронаука. Вероучитељи ван сваке социјалне сигурности. И педагошке подршке. Препуштени себи. Многи и Богу. Не сви. 

Значи, комунизам је гајио пионире, да би имао подмладак, кадровску базу. Ко сад гаји децу мимо родитеља и како, ако је професорима забрањена свака врста васпитања? И ту одлучим да ставим лупу на једну вероучитељицу. Можда ће бар једном детету омогућити да прогледа...

Вероучитељица дивна, злати јој се сунце на уснама кад говори. Муж – ђакон, са више мастера, доктората, шта ли, не знам баш тачно. Она није завршила никако богословље. Нити је, док је била неудата, икад ишла на Литургије, нити је постила, нити се причешћивала. Нити је ишла ових месеци док је била код  родитеља, иако је био и Успењски пост. Као ни мајка јој. Отац јесте, у времја оно редовно, сестра понекад. Можда једном. Али муж... Муж је заузео своје место у Цркви.

Кад је једном, док је она била још мала, у њеној згради цркла фаза на бандери, требало је сви станари и локали да плате поправку. Хришћанство у кући где је одрастала вероучитељица свело се на: „Качите се на тролу, ма... где знате, само мене не дирајте“. „Ја“, „моје“, је било главно у њиховом дому, никад „ми“ и „наше“. Никад заједница, што је црква у својој суштини. И, кажем, из такве куће је изашла једна вероучитељица. По „мужевљеве линије“. А ови у мантијама, то ти је једна целина за себе. Неће се лажемо. Наши смо. Али морам нешто да кажем и на ту тему:

Мука ми је од оних који кажу „Верујем у Бога, али не у попове“, јер тај не верује ни у шта. Сви ми крштени, и они који нису живи и ми који јесмо, сви смо ми тело цркве, а глава је Бог. кад кажеш "Црква", то није невладина организација, то си прво ти, ако си крштен/а. Црква има јерархију. При врху је клир, а ми, крштени народ, лаос, ми смо на дну пирамиде. Наравно да су ту и свети Божји угодници. Не може се доћи до главе, до Бога, без других душа, какве год оне да су. Да л` тај у мантији ваља, или је лопина и душовадник, зависи како га је мајка одгајила. Како мајка задоји дете, такав хришћанин и буде. 

Ми смо позвани да једни другима чинимо добро. Да живимо у љубави. То је наша обавеза, хришћанска. По нама хришћанима треба неверујући да виде шта је хришћанство. Наша дела треба да буду света, јер се молимо „да се свети име Твоје“, да у сваком нашем делу Он буде присутан. И Бог то одмах чује. Чује цела црква, цела заједница! Кад позовеш једног светог у помоћ, тај се помоли Богу и стигне ти сва сила коју Бог по њему пошаље. Није свети Божји угодник свемогућ, него његова молитва има моћ снажнију од наше. И зато деци дајемо имена светих. Да кад зовеш дете, призовеш и светитеља да га чува. Да дете има сталног и невидљивог заштитника, силног и милостивог.

Али, кад ти је координатни систем за одрастање „качите се на тролу, само мене не дирајте“, онда је сасвим нормално да се деца, па и вероучитељицино, зове: Ниа, Леона, Зира, Зара, Рија, Хелена, Дариа, Ника, Маша, Нора, Тара, Ања, Нина, Перла, Емили, Елена, Ела, Лиа, Луција или, ако је мушко, Марко Лео, на пример. Читала ја код фризера, у оним модним новинама, како се чије дете зове, па записивала у мобилни. Ко је заштитник на небу ове деце? Појма немам. Именима се дозива суштина нечијег бића...

Данашњи родитељи, и бабе и деде,  су углавном били другови пионири. Иако су о пионирима водили рачуна они који су до 1952. имали праву веронауку, тим ондашњим пионирима, који данас имају децу и унуке,  ипак су успели  да избришу из свести појмове: Бог, Србија, част, стид, солидарност, заједница,  опште добро, пост итд. Посебно је важно не знати шта значи крштење и  венчање у цркви.То нису обичаји, то су пре заклетве пред Богом... То су тајне између Бога и човека. Ко, бре, то данас зна?! Да ли свештеници стварно крштавају децу под овим именима...? То се у време комунизма није могло, а сад за паре, ваљда, може све... Па дошла демократија :). Либерална :). Само паре и енглештина...

Да се вратим на вероучитељицу. Једног дана дође вероучитељица код тате и маме у госте на "неколико" дана. Дете јој се, рецимо, зове Ања Ниа и воли „мацке“. И сви има да волимо „мацке“. „Мацка“ Цица, омаци с "мацором" Рајком прво пет „мацица“, па после још пет. Толико је трајало тих "неколико" дана у гостима. Све комшијске жардињере, саксије и импровизоване баштице беху одмах претворене у јавне мачеће клозете, на отвореном. Друга, пак, комшиница – туп!, затвори воду на дворишној чесми и отпутова у њезино иностранство. Запалише се смрадом мачећи сенкрупи на београдских 35 степени (Читај: „Лажу, има више“). Све што је мирисало дивним прелепим београдским двориштем, би замењено мачећим парфемом. Избацивале комшије из саксија каке, цвеће вриштало и умирало, људи ће да притрпе „`ајде, дете је“, али на крају се ипак све претворило у ужас... Дете поче да буди комшилук у шест, пола седам, а комшилуку душа спава од Олимпијаде... Играли наши, ко да спава. 

Позову комшије Ветеринарску инспекцију. Кажу „Нисмо надлежни. Зовите градску“. Зову градску, кажу: „Нисмо надлежни за смрад, зовите комуналце“. Зову комуналну полицију: „Нисмо надлежни, зовите општинску инспекцију“. У општинској инспекцији – никог нема. Сетише се комшије да напишу. Така и така ствар, нема воде. Прође две недеље. Ништа од општине. А кроз сву ту надреалну слику у центру Београда, где су већ мачке испревртале саксије, па се све разасуло по некад прелепом дворишту са верандама, чује се: „Ањооо!“, „Никоооо!“, „Тарооо“. „Елоооо“... Одзвања лудило у ваздуху. Само се надлежни демон радује. Једино фали нишлијска Фема да каже ћерки која си учи клавир: „Елизабето, неје цис, него фис“... 

И отиде си вероучитељка. Оде у иностранство, куде мужа јој, да си учи децу вери. Као да може да се предаје оно што се нема. Комшије осташе заражене црвенилом по ногама. Ко има образ, и по њему.

Знам да не може да се направи пита од ... Па ни од мачећих, иако би то био специјалитет. Али како направити питу са оваквом вероучитељицом...? 

Па сам хтела да замолим Бору да напише једну песму о будућности наше деце. Да знам хоће ли они од овога у саксији једног дана у Србији правити помаду. И учити другу децу како се то ради, у име Бога. 

ПС. Каква генерализација вероучитеља?! Да не да Бог! Па, нико срећнији од мене да прави буду стално са децом. Али прави често не могу да дођу на ред од оваквих...