четвртак, 04. фебруар 2016.

Само пијан могу да преболим

            Кад једна бакута, а то му дођем ја, већ смо се упознали, дакле, кад једна бакута прича о пићу, значи... ил` цуга, ил` се лечи, ил` прича о покојном мужу, ил` је била на претпремијери „Пијани“ у београдском Атељеу 212. У мом случају – била на претпремијери.


(Ау, што је била гужва, људи моји, нема ко није био: професори, колеге глумци, колеге редитељи, колеге ови, колеге они, пријатељи, род рођени, па и ја, добила карте, па шта ћу. Чини ми се да није било 212 гледалаца, колико иначе стаје у салу, него 424 (Знам, бре да Атеље има 365 + 141 место, али достигни метафору!). Нешто фантастично! Каква, бре, премијера, тад је све уштогљено, а штрецаш глумце. Ја волим глумце, да се разумемо! И безразложно, и безрезервно. Нећу да будем премијерска публика, па да не буду опуштени због мене. Овако...? Овако сам била срећна што на претпремијери има таквог и толиког света! Ушла сам у салу са оним узбуђењем као кад сам била мала).

Са представе сам изашла... Изашла сам... некако :) Шта да кажем?! Све ме неки ускличници, три комада, ударали у главу (то је оно кад ти глава полуди па се чудиш), коју ми је неко увукао у веееелики знак питања... Ало, бре, шта је ово?!!!